Немачка јавна телевизијска мрежа АРД емитовала је документарни филм у коме се испитује „тамна страна“ њемачког економског чуда са средине 20. вијека.
АРД, иначе други највећи светски јавни емитер после британске куће Би-Би-Си, приказао је филм Наше економско чудо – истинита прича у оквиру серијала документарних филмова о националној историји.
Како истичу регионални медији, „национални спорт савремене Њемачке је критичко преиспитивање властите прошлости“, што је на овим просторима ријеткост, па је за нас посебно занимљив филм аутора Кристофа Вебера.
„У јеку кризе у еврозони, ми смо увек спремни да дијелимо савјете, чак и када нас не питају. Ми Нијемци кажемо да су кризе обично самонаметнуте и да увијек могу да буду исправљене гвозденом дисциплином. На крају крајева, сви знају да су Нијемци после Другог светског рата сами направили чудо, кроз свој неуморни рад. Да ли је то баш тако?“, наводи се у телевизијској најави филма
Зато Вебер истражује „верзију истине“ о томе да је Њемачка, уз тезу да је „сравњена са земљом у Другом свјетском рату“, осланајући се само на своје снаге створила економско чудо и то кроз вриједан рад, храбру економску политику Лудвига Ерхарда, увођење марке, али и уз пажљиво спровођење делова Маршаловог плана (амерички план послератне обнове Европе).
Вебер у филму „митове“ покушава да обара један по један и наводи да није цијела Њемачка била разрушена, већ да је у питању само неколико великих градова, и то без предграђа. Тврди се и да је инфраструктура неопходна за економски раст преживјела рат.
Осим тога, филм наводи да је важећа легенда о Лудвигу Ерхарду и чувеној марки потпуно другачија од стварности. Како се наводи у филму, о валути су се договорили други, а Ерхард је само препознао добар политички тренутак и саопштио шта је требало преко радија, лансиравши себе у центар пажње.
Након тога, Ерхард је наводно само градио мит о себи, у који је уметнуто и то да је економске реформе спроводио упркос вољи САД. Наводно, Американци су већину његових мјера и осмислили и подржавали.
Трећи мит који се обара у филму јесте „вриједан рад њемачке радне снаге“. Како тврди аутор, Њемачку су на ноге подигли гастарбајтери, без којих индустрија никада не би могла да учини оно што се десило 60-их година прошлог вијека.
Поједини аналитичари из Њемачке, кажу и да овај филм пружа занимљив увид у све што се дешавало после Другог свјетског рака и да на тај начин даје посебан поглед на политику коју данашња Њемачка води према кризом погођеним источноевропским земљама.
„Подршка тој политици се базира на погрешној перцепцији њемачког народа о томе да се земља само сопственим вредним радом опоравила послије рата“.
