Београд – О даљој судбини Александра П. (42) управо размишља борд директора једне од највећих мултинационалних компанија у Србији. До јуче је он био члан њиховог „топ тима“, стручњак за односне са јавношћу и заштитно лице компаније. Давао је изјаве на ТВ и за новине, организовао промоције и радио свој посао баш како ваља. А онда се мало заиграо. Отворио је налог на „Твитеру“ и тамо качио вулгарне коментаре и постовао своје еротске, тачније порнографске слике. И тиме, сматрају његови послодавци, укаљао имиџ компаније.
Александрова судбина је тако још један доказ да су границе између приватног живота и посла готово избрисане. А у овом односу, по свему судећи, опет профитирају – послодавци.
Далибор Петровић, социолог који се профилисао управо за изучавање утицаја друштвених мрежа, каже да већ шест, седам година послодавци редовно вире у туђе фејсбук-профиле, преписке на „Твитеру“… јер су то најверније биографије. Шефови посежу за шпијунажом како би контролисали раднике, али се ови канали најчешће користе приликом конкурса за посао:
„Уколико је то могуће, гледају се профили кандидата који уђу у ужи круг јер се сматра да управо фејсбук-страница најдетаљније осликава личност.“
Он каже да је граница између онога што је приватно и онога што је јавно поштује још од античког доба, али да је она данас сасвим померена. Друштвене мреже су легитимисале паланачки дух јер се све гласније охрабрује навика да виримо у туђу приватност, с тим да то више не морамо да радимо у потаји, већ транспарентно:
„Друштво чак промовише грађане да живе „јавно“ и склоно је да одбаци оне којих нема на некој од мрежа, јер то значи да нешто крију. А то је нарочито изражено код младих.“
Петровић указује да је зато проблем заштите приватности све значајнији, а пре свега зато што се мора редефинисати шта је то заправо приватност:
„Свако сам мора да донесе такву процену, да буде опрезан јер се све мање можемо ослањати на институције. То најтеже увиђају управо млади јер они најчешће стављају свашта на своје профиле, несвесни да се то не може никада избрисати.“
И Маријана Стојановић, стручњак за људске ресурсе, каже да се послодавци често користе овим методама, али да то ретко признају:
„Тешко ћете озваничити колегама да сте изабрали или одбацили неког радника зашто што сте му вирили на фејсбук-страницу, јер тиме признајете да сте радили нешто неморално, али то не значи да се то не примењује. А у којој мери се за тим посеже, зависи од културе компаније.“
И ма колико би већина запослених и њихових шефова овакве канале комункације оценила као непристојне, они нису нелегални. Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, каже да су друштвене мреже све уплетеније у наш живот и да такав однос има много корисних ефеката, али и додаје да се при одабиру садржаја које чинимо свима доступнима мора много повести рачуна:
„Не мислим да је добро, а ни оправдано да послодавци ове мреже користе као извор информација, али је свако понаособ одговоран за последице које би због тога могао имати. Грађани сами одлучују да ли ће и шта ставити на интернет и самим тим податке о себи чине видљивим.“
Јавна кућа
„Када су се у прошлости мешале ствари из куће са спољним светом, оне су добијале погрдан назив као што је „јавна кућа“, која је синоним за проституисање“, подсећа Петровић.
„А данас се, управо захваљујући овим друштвеним мрежама, масовно проституише – интимом.“
Срба највише
Највећи проценат корисника „Фејсбука“ у региону је забележен управо у нашој земљи. У Србији се овом мрежом служи више од 3,5 милиона корисника што је скоро 49 одсто становника. Иза нас је Македонија (око 48 одсто), а на трећем месту је Црна Гора (око 46 одсто). Процењује се да у нашој земљи има око 450.000 налога на „Твитеру“, али да је активних тек 50 одсто.
