Амбиција Хашког трибунала да у државама наследницама бивше Југославије одигра улогу помиритеља не поседује реалистичну основу. Као доказ томe може послужити поглед у прошлост на Нирнбершке процесе. Више користи донело би улагање у солидно писање историје.
Нирнберг 1945. године био је једноставнији. Прво, тада су победници судили побеђенима и друго, радило се о казни, а не о помирењу. Нирнбершки суд за ратне злочине имао је другачији фокус него Хашки трибунал за злочине почињене на тлу бивше Југославије.
Хаг је од почетка желео нешто друго, нешто више од Нирнбершког суда, који се концентрисао само на кривицу и казну. Идеја с Хагом, погрешна, како се испоставило, била је: Не само да се ту неће делити „победничка правда“, већ ће његови процеси створити правну основу за помирење између бивших непријатеља.
Без правде, нема мира: Била је то идеја на којој је Савет безбедности Уједињених нација 1993. године основао Трибунал у Хагу.
Модел индивидуалне терапије
Иако суштински другачији, Нирнберг и Хаг показују и неке сличности. Да будемо искрени, и у Хагу се понекад практикује „победничка правда“. Није ли главна тужитељка Карле дел Понте у својим мемоарима признала како је „из прагматичних разлога“ одустала од истраживања НАТО бомбардовања Србије? Али, генерално се и за Хаг може рећи оно што је Тонy Јудт рекао за Нирнберг: „То су прави процеси правим злочинцима“.
Оно што им је дефинитивно заједничко, то је „идеолошки вишак“, покушај да се кроз њих делује народно-педагошки. Тај идеолошки вишак у Немачкој се тада звао „реедукација“ и служио је да се ратни догађаји документаристички обраде и пренесу у филмске и школске програме.
У случају Хашког трибунала, тај идеолошки додатак зове сe „outreach“, што значи, кроз очекивану „педагошку“ неутралност суда, друштва бивше Југославије би полако развила осећај поверења, прихватила његову мировну улогу и „пружила руке“ једна другој.
Међутим, након двадесет година постојања, јасно је да јаз између амбиција суда и интерпретације онога што он ради, нигде није тако велики као у земљама због којих је он и основан.
Хаг, две деценије после: Ровови између тамошњих народа само су продубљени. Никога није помирио, напротив. Али, да ли је помирење уопште и требало да буде његов задатак?
Идеја „транснационалне правде“ каже да јесте – реч је о англосаксонској правној школи, која полази од тога да се судском обрадом трауматских искустава колективног насиља може доћи до позитивних друштвених промена. Метод је у следећем: судски процеси се поставе као „правно причање прича“ (legal storytelling), што са своје стране код трауматизованих колектива ствара заједнички психолошки простор у коме они могу „прерадити“ ратне догађаје и закорачити стазом помирења.
Наводно, на тај начин се могу иницирати „тренуци истине“, чак читаве „социјалне драме“ у судској дворани, које би опет требало да покрену поступак ширих друштвених рефлексија, а оне са своје стране помирење.
Узор за ту врсту „реинтерпретација“ и „учења“ треба очито више видети у области индивидуалне психо-терапије (Фројд говори о „сећању, понављању, унутрашњој психо-обради“), него у историјским искуствима суђења за ратне злочине.
Када је реч о Хашком трибуналу, готово да није променио ништа у начину како се доживљавао и доживљава рат у погођеним земљама.
Треба нагласити реалну чињеницу да за све стране без изузетка, он важи као политички суд Запада.
Илустрација: За Србе су судске пресуде њеним грађанима доказ антисрпског става Трибунала. С друге стране, несрби доживљавају те пресуде као доказ опште српске кривице за рат, или чак њихов национални „геноцидални карактер“. Ако неки Србин добије ослобађајућу пресуду, то се у његовој домовини доживљава као доказ да су и све раније пресуде Србима биле без основе. Хрвати и косовски Албанци опет, интерпретирају ту ослобађајућу пресуду Србину као доказ политичког карактера Трибунала, његове улоге да „балансира“ и „уједначује“, а не да дели правду.
Укратко: на основним националним линијама итерпретације, на историјском наративу прошлих ратова Трибунал није променио ништа – или, ништа на боље.
Навика самовиктимизације
Није то ништа што би било типично само за Хашки трибунал. Ни Нирнбершки процеси нису довели до критичког самоиспитивања, нити су водили ка ширем друштвеном процесу „учења“. Чак напротив.
Велики део јавности био тада је био концентрисан, не на то да нешто „научи“, већ само на то како да демантује „колективну кривицу“ која је наводно вирила између редака Нирнбершких процеса.
Све до шездесетих година у Немачкој јасно је доминирао дискурс самовиктимизације. У Аустрији чак до осамдесетих.
Слично као што се данас на просторима бивше Југославије за рат криве „политичари“ и национализам – са становишта практичног помирења сасвим оправдани рефлекс – у Немачкој је кривица до шездесетих година приписивана нацистима или још једноставније – Хитлеру који су натерали малог човека да одради улогу жртве.
Потенцијал архива сећања
Историчар Норберт Фрај видео је у Аушвиц судским процесима (1962 – 1968) прву озбиљну прекретницу за Немачку.
Али, треба рећи да нису сами процеси по себи били одлучујући, већ промена ширих друштвених услова. Јер, са променом вредносних система у друштвима шездесетих година, у потресима који су били инсценирани као конфликт генерација, дошло је до другачије сензибилизације према темама које су лежале у језгру тих процеса.
Одједном се више није радило о „колективној кривици“, већ, како се могло чути, о томе да прошлост треба „обрадити“, „прерадити“, „превазићи“. Као повод служили су „скандали“ када би постало „јавно“ оно што до тог тренутка наводно није било „јавно“, да су неки припадници нацистичких елита наставили каријере и у послератним друштвима.
Ако је то непосредно после рата Немцима изледало као нормално, у шездесетим годинама им је одједном постало срамотно и неиздрживо. И то је био тренутак који је почео да затвара ране рата, а не суђења, не Нирнбершки или Аушвиц-процеси.
Тај тренутак наступиће и у државама наследницама бивше Југославије – тренутак када се тамошња друштва више неће задовољавати наслеђеним моделима тумачења прошлих збивања.
И тек тада, тек ће то бити прилика да Хашки трибунал коначно одигра позитивну улогу у помирењу некадашњих противника. Како? Као чувар огромне архивске грађе коју је скупио током времена.
Тај сирови материјал треба средити и историјски обрадити. Невероватно је колико једна професионална историографија може да помогне у зарастању колективних рана.
Али, да ли земље наследнице Југославије располажу неутралном, идеолошки чистом историјском науком? Ако не, требало би финансијски уложити у њену професионалну еманципацију. Та би финансијска помоћ писцима историје на југословенском простору већ сада требала почети да тече – ту се и буквално ради о инвестицији у будућност.
