На данашњи дан 1817. године убијен је вожд Карађорђе, један од најславнијих војсковођа у дугој историји српског народа, који је успео да утера страх у кости Турцима и поведе народ у дуго чекану слободу од отоманске империје.
Убиство је извршио Вујица Вулићевић, Карађорђев кум, а све се одиграло у ноћи између 25. и 26. јула у селу Радовању код Велике Плане.
Ђорђе Петровић је рођен у веома сиромашној породици. Отац му је био толико сиромашан да није могао да плаћа порез, већ је то уместо њега чинило село. Као дечак је радио у надници код имућнијих Срба и Турака.
Живот младића, каквих је поробљена Србија била препуна, променио се око Божића 1796. године, неколико дана пошто се оженио. Турчин је заноћио у његовој кући и пожелео да искористи право прве брачне ноћи са тек венчаном Карађорђевом невестом. Ђорђе га је без размишљања убио. Бежећи од турске одмазде, запутио се са породицом и групом сељана према Сави како би пребегли у Аустроуграску.
Негде уз пут, отац Петар се побунио, уплашен од одласка у непознато. Наговарао је људе да се врате у село, иако је то значило сигурну смрт за његовог сина. Када никог није успео да убеди, сам је кренуо назад претећи да ће Турке из потере довести до збега.
Мајка Марица је тада рекла сину: “Ђорђе, арам ти млеко моје које си ти подојио из ове сисе ако онога пса не убијеш. Убите га да не јавља Турцима за нас. Боље да он један погине, но 30 душа да падне у робство“.
Ђорђе је нанишанио, опалио из пушке и погодио оца у леђа. Један од момака га је потом дотукао. Отац није био једини члан блиске породице кога је Карађорђе убио.
Године 1806. сељаци из Тополе пожалили су се вожду да је његов брат Маринко силовао неколико девојака. Карађорђа је ухватио неконтролисан напад беса.
Није могао да поднесе да његов рођени брат не поштује законе које је тешком муком наметао у заосталој Србији. Отишао је кући, претукао брата и обесио га изнад кућног прага. Потом је сестрама данима бранио да Маринка скину и достојно га сахране.
Подизање устанка
Устанку је претходио крвави обрачун Турака са највиђенијим Србима, познат као “Сеча кнезова”. До сече је дошло када су дахије Београдског пашалука дознале да Срби спремају заверу против њих.
Убијање српских народних првака изазвало је још веће огорчење народа, народни отпор и прве озбиљне сукобе. Године 1804, 2. фебруара, одржан је народни збор у Орашцу, на коме су угледни народни представници из Шумадије изабрали Карађорђа за вођу устанка.
Уз помоћ Станоја Главаша, Карађорђе је одмах предузео кораке ка бржем ширењу устанка, а локалне отпоре је повезао у јединствен општенародни покрет.
Од марта месеца исте године Карађорђе се у службеним документима потписивао као “вожд”, “перви предводитељ”, “врховни војвода”, “комадант од Сербије”.
Карађорђе је лично обилазио народ и договарао с осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и доследан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама.
Остало је записано да су га се плашили због преке нарави и због спремности да без компромиса дође до циља. Иза њега су остале многе победе често над бројнијом и опремљенијом турском војском: Иванковац, Мишар, Нови Пазар, Варварин…
Након мира у Букурешту долази до неслоге међу људством, што се одразило и на деловање и акције народа. Карађорђе увиђа да је даља борба узалудна и одлучује да 1813. године побегне у Аустрију, али се 1810. придружио грчком покрету “Хетерија” са жељом да настави борбу за протеривање Турака.
Следеће године је дошао тајно у Србију како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен у ноћи између 25. и 26. јула 1817. године у селу Радовању код Велике Плане.
На питање ко је највећи војсковођа, француски император Наполеон је одговорио: “Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је, окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима да потресе темеље свемоћног османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је Црни Ђорђе, и њему припада слава највећег војсковође!”
Такође, почаст Карађорђу је одао и Петар Петровић Његош у свом “Горском вијенцу”. “Посвета праху оца Србије” одише величањем Карађорђа од стране Његоша, а посебно је упечатљив део: “диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души”.
Велики број улица, тргова и школа данас у Србији носи Карађорђево име, а људи се често одлучују да деци дају ово име јер представља симбол неустрашивости и храбрости. Такође, имао је узречицу “КОЈЕКУДЕ” по којој је остао упамћен.
