ТРИСТА метара изнад тла, на вертикалној каменој литици над кањоном Студенице, већ осам векова као огромна кошница виси грађевина Горње испосница Светог Саве. Од времена Немањића до данас она је за монахе место тиховања и највећих аскетских подвига. Верници и сада, као и пре осам векова, са страхопоштовањем пешаче уском планинском стазом да се помоле и захвате воду са извора у пећини где се подвизавао Свети Сава.
Он је испосницу подигао по повратку са Хиландара, у неприступачном планинском усеку на око седам километара од манастира Студенице, задужбине свог оца Стефана Немање. Сава је тада оставио монашки мир испоснице у Кареји да би помирио закрвљену браћу над очевим моштима. Више се није вратио аскези на Атосу, већ је остао у Србији да би је просветио.
– У Србији није Сава могао бити обичан пустињак. Бог га је послао да ради у народу и за народ. У њему су се сретали Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак. Обе ове особине или талента је он развијао до савршенства – записао је владика Николај Велимировић у својој књизи о Светом Сави.
Центар те културне и духовне револуције постаје лавра Студеница, коју средњовековни писци називају „заветним ковчегом српског народа“. Његов део је и Горња испосница у коју се светац повремно повлачио да поврати духовни мир.
– Ко је икада могао замислити да би краљевски син изабрао тако страшну литицу за своје пребивалиште радије него дворски живот – задивљено је констатовао владика Николај Велимировић ходајући стазицом над понором тридестих година прошлог века. Од времена када је њоме ходао Свети Сава, овај тешки пут се готово није променио ни до данас. Због тога поклоници с поштовањем прелазе сваку стопу.
Први, доњи део стрме вијугаве шумске стазе води од асфалтног пута кроз богату шуму, из које као древне куле провирују огромне стене обрасле маховином. После пола сата указује се бела зградица Доње испоснице и Савин извор с ледном водом. Ту почиње право искушење за оне који наставе пут ка Горњој испосници који се на крају сужава у стазицу широку ни метар између високе мермерне литице и дубоке провалије. Међутим, страхота амбиса нестаје чим се прође дрвена капија пред испосницом и поглед подигне на неземаљску лепоту пејзажа студеничке долине између Радочела и Чемерна. До фантастичне вишеспратне испоснице залепљене за литицу као птичије гнездо води стаза крај малог храма Светог Ђорђа на коју се наставља покривени дрвени мост до монашких келија. У средњем веку његовим рушењем спречаване су непријатељске војске да дођу до ризнице на које је Свети Сава нарочито обраћао пажњу.
Наиме, испосница у врлети није служила само тиховању и аскези, већ и као центар српске књижевности. По предњу, Свети Сава управо у испосници пише Студенички типик и Житије Светог Симеона, а средњовековни записи откривају да је он у недоступној клисури установио читаву преписивачку школу из које су потекле књиге исписане српским језиком и ћирилицом да пруже народу највеће благо – просвету.
ЦРКВИЦА и келије Горње испоснице су затворене када монаха нема у њима, осим једне просторије коју крију једноставна дрвена врата без ознака. Ту је Савина пећина у којој се светац по предању подвизавао и Савино буре – извор заштићен зидом с прозорчићем кроз који ходочасници дугом кутлачом захватају воду која се користи као лек.
