За Хрватску, очигледно, рат још није завршен. То доказује и масовно хапшење Срба у селу Трпиња, 11. јула ове године, када су полицијске снаге са дугим цевима и „фантомкама“ на глави, извршиле претрес више кућа у којима су тражили некакве „спискове и записнике“ (према тврдњи загребачке штампе). Међу ухапшенима је био чак и један припадник Полицијске управе Вуковара.
Трпиња је, иначе, место са више од 90 одсто становништва српске националности и удаљено је три километра од Вуковара. За време рата, било је настрадалих на обе стране. Група од дванест ухапшених, припадала је у то време јединицама територијалне одбране, односно, одељењу некадашње станице милиције у Трпињи. После завршетка рата, сви су наставили да живе у Хрватској, неки од њих су нашли посао у државним установама, а неки наставили да се баве пољопривредом и другим пословима. Нити су они сметали Хрватској, нити она њима. На дан њиховог хапшења, неко се у Загребу сетио да објави вест како је против њих дванаесторо, покренут некакав поступак за ратне злочине, још пре 14 година!
Али, за то време, нити је поступка било, нити је иједан од ухапшених био позван да се изјасни о свом евентуалном учешћу у злочинима. Тек сутрадан, након овог, како га је Саво Штрбац, шеф докумантационог центра „Веритас“ назвао, „ритуалног“ хапшења, у Београду се огласио само Милисав Чогурић, помоћник министра правде за нормативу и међународну правну помоћ, рекавши да са Републиком Хрватском „…не постоји споразум који би био правни основ за амнестирање људи српске националности за било какво кривично дело, па и за кривично дело ратних злочина“!
Тако су државни органи у Србији још једном потврдили свој маћехински, а у неким случајевима и издајнички однос према своме народу, који се налази у земљама некадашње Југославије. Бољег савезника, Хрватска није могла наћи, од оваквих властодржаца у Београду. Уместо да истог дана Влада Србије затражи званично објашњење од стране Владе Хрватске, или да позове надлежну личност из амбасаде Хрватске у Београду и уручи јој демарш, протестну ноту или било шта слично, огласио се „тумач“ који је објаснио да за Србе у Хрватској нема нити ће бити амнестије!
Начин на који је њих дванаесторо похапшено (код куће, на њивама, на радним местима), јасно говори шта је био циљ те акције. Да је позив на полицијско саслушање упућен било коме од њих, без сумње би се свако одазвао, јер су сви ту већ годинама мирно живели, још од реинтеграције српске области Источна Славонија, Барања и Западни Срем 1998. године. Али, некоме је био циљ да упути јасну поруку Србима у Хрватској, шта их даље чека и где им је место.
На основу међународних потерница које је расписао Биро Интерпола у Загребу, широм света је до сада ухапшено 117 Срба из Хрватске, од којих су 34 изручени хрватским властима. Од оних који су изручени, до сада је против четрнаест особа обустављен поступак или је оптужба одбијена, углавном након преквалификације дела ратног злочина у оружану побуну, што има за последицу губитак обештећења за време проведено у притвору. У међувремену је Биро Интерпола у Загребу скинуо са потернице многе од оних Срба који су имали третман „побуњеника“, али то, као што се у случају Трпиње види, није спречило власти у Хрватској да скоро двадесет година касније, стално и изнова утврђују српску кривицу.
У разним облицима, Хрватска и даље ратује против својих грађана српске националности. Тако је, на пример, од првог јуна истекао рок за подношење захтева за легализацију објеката у Хрватској. Срби који су у повратничким подручјима (као и они у избеглиштву) пропустили да поднесу тај захтев, остаће без имовине. Затражен је у Сабору нови рок, али га Хрватска није дала.
Све је замишљено тако да Срби сваке године изнова морају да подносе комплетну документацију, док на крају не одустану. У исто време, насељеним Хрватима из БиХ куће и станови додељују се бесплатно, док Срби повратници то скупо плаћају. Спектар метода којима се врше опструкције, застрашивања и отворени притисци на остатке већ прогнаног народа, не приличи земљи која је већ постала чланица Европске уније. Али, то је већ питање за неке будуће српске власти, поштеније од ових које су до сада само помагале Хрватској у прогону свакога кога је она означила нелојалним или сумњивим.
Српске власти су према хрватским властима унизне до граница мизерије. Тако је у марту 2011. године, по потерници Тужилаштва за ратне злочине у Сарајеву ухапшен Хрват Тихомир Пурда, осумњичен за злочине над српским рањеницима у Вуковару.
Тадашња премијерка Јадранка Косор и председник Иво Јосиповић, као и сва хрватска штампа оштро су протесвовали. Претили су прекидом односа. По налогу Бориса Тадића, Тужилаштво за ратне злочине у Београду, повукло је оптужницу против Пурде. Хрватска премијерка Јадранка Косор је поздравила одлуку српског правосуђа да одустане од кривичног гоњења Тихомира Пурде и још двојице осумњичених за ратне злочине у Вуковару. „Ми ћемо сад радити на томе да се то више никад не догоди“, рекла је хрватска премијерка. Тадашњи државни секретар Министарства правде Слободан Хомен изјавио је да сматра да је Тужилаштво за ратне злочине у случају Тихомира Пурде поступило на прави начин, јер је управо оно позвано да утврди да ли има или нема довољно доказа.
Српске власти су оћутала сва масовна хапшења Срба у загребу, а председник Николић је чак, као свог личног изасланика у РЕКОМ (организација за утврђивање злочина у бившој Југославији) именовао судију Апелационог суда у Београду Синишу Важића, избеглицу из Осјека, чија породица и даље живи у овом граду, а и сам Синиша је узео хрватску путовницу. Као судија оптужене Србе у Београду осуђивао је на теже казне, од оних који изриче Хашки трибунал. Србија има поданичку власт, која грађане води у пакао, и којој није стало до националних интереса.
ДОК КОМШИЈЕ СВАКИМ ДАНОМ ЈАЧАЈУ СВОЈУ МРЖЊУ ПРЕМА СРБИМА И ПОКУШАВАЈУ ДА НАС ЗАТРУ И УНИПТЕ НАША ВЛАСТ НА ТО ГЛЕДА БЛАКОНАКЛОНО И ИЗ МОМЕНТА У МОМЕНАТ СЕ НЕКОМ ИЗВИЊАВА ЗА НЕШТО ЗА ШТА УОПШТЕ НИСМО ОДГОВОРНИ ! НАЖАЛОСТ ОНИ РАДЕ У ИНТЕРЕСУ СВОЈЕ ДРЖАВЕ, А НАШИ ИЗГЛЕДА ЈОШ УВИЈЕК НИСУ УТВРДИЛИ ЗА КОГА И ЗА ЧИЈЕ ЋЕ ИНТЕРЕСЕ???
ДОКЛЕ?????
