21. јула Русија обележава значајан за државу јубилеј. Тачно пре 400 година, у Успенском сабору Московског Кремља венчао се за царство Михаил Фјодорович Романов. Шеснаестогодишњи Михаил ступио је на царски престо у тешка времена за руску државу и одредио је даљи пут, којим је Русија следила преко 300 година. Последњег Романова – императора Николаја Другог, пре 95 година, у јулу 1918. године, стрељали су бољшевици након револуционарног преврата.
Михаил Романов је изабран за цара Земским Сабором у фебруару 1613. године. Претендената на престо је било довољно много, али младог Романова су прихватили готово једногласно, говори историчар, дописни члан Руске академије наука Андреј Сахаров.
Његову кандидатуру прихватили су супростављене снаге. Као прво, сматрали су га слабом, младом особом и бојарске групације су рачунале да ће лако моћи њиме управљати и остварити на тај начин власт бојарске аристократије на руској земљи, као што је то био покушај за време владавине седам бојара (“Семибојаршчине“). Као друго, Михаил Романов је имао велику подршку козака и практично сви козаци, који су били наклоњени роду Романових, натерали су бојаре и аристократе да из кандидата изаберу – Михаила Романова.
Бојари су погрешили у својој процени. Привидна слабашност и беспомоћност младог цара биле су илузорне. Царски престо Михаил Фјодорович добио је у тешка времена која је проживљавала земља, раздори изазвани немирима – „смутом“, страни освајачи, унутрашња прерасподела власти. А до устоличења је протекло још неколико месеци, који су били испуњени драматичним догађајима за земљу. Без обзира на младост, новоизабрани владар испољио је мудрост и успео је да уједини око себе своје присталице, а такође и оштре противнике, тврди историчар Михаил Мјагков.
Михаил Фјодорович није био толико истакнути политичар на нивоу Ивана Грозног или Петра Првог. Његова специфичност је управо у томе да није имао никакву харизму. Он је био болешљив дечак. Али то је била слабост свих првих Романових. Доспевали су на престо веома млади и били болешљиви. Услед тога су готово одмах подпадали под покровитељство старијих, искуснијих бојара. Али у том периоду Русије, непосредно после смутних времена немира, управо такво понашање је било најразумније. Сви оштри потези су могли изазвати нове немире и нову катастрофу. Не чинити оштре потезе, полако се учврстити на власти, стећи ауторитет – то је било најисправније деловање Романових. Заслуга Романових је у томе, што су по својој природи били веома опрезни и неодлучни, и то је било право благо за тадашњи период обнове Русије, који је трајао практично целе прве половине 17. века.
Током 32 године владавине, први од Романових успео је да склопи такозвани вечити мир са Шведском, и према условима овог мира Русији су враћене Новгородске земље. Били су регулисане дипломатски односи са Пољско-литванском заједницом, и захваљујући томе пољски краљ и велики кнез литвански Владислав IV одрекао се претендовања на руски престо. Током владавине Михаила Фјодоровича успостављена је чврста централизована власт на целом простору земље, посредством именовања војевода и намесника. Дошло је до реорганизације руске војске, појавили су се нови пукови – рејтарски, драгунски, војнички. Према царској уредби основани су прве челичане и фабрике оружја код Туле.
Управо владавина Михаила Романова је одредила историјски пут Русије на неколико векова унапред. Такво уверење је изнео поглавар Руске православне цркве патријарх Кирил.
Ми знамо, да је током ових 300 година од мање државе наша земља постала велика држава од Балтичког мора до Тихог океана. Русија, посебно у године владања императора Николаја II – до почетка Првог светског рата, – приказала је чудесан економски, социјални и политички развој. У ближе декаде Русија је могла постати лидер целог света. И то се одвијало без логора, затвора, без присилне колективизације, јер је проистицало из народног потенцијала, који се заиста отварао тих година у Русији.
Јубилеј 400. година Дома Романових у Руској православној цркви пропраћен је службама и литургијама, и низом манифестација. Још у мају ове године поглавар РПЦ био је у Јекатеринбургу на помену последњег из рода Романових – императора Николаја Другог, убијеног са супругом, децом и послугом у подруму куће Ипатјевих. Свечаност поводом јубилеја царске династије одржана је у Санкт-Петербургу. 12. јула, на Дан Петра и Павла, у Петропавловском сабору северне престонице Русије, где су данас сахрањени, пренети из Јекатеринбурга, остаци чланова императрске династије, поглавар руског православља је одржао помен службу.
