Петина светских резерви нафте и гаса заробљена је испод леденог покривача, који ће ускоро, услед глобалног загревања, нестати. То питање окупило је клуб најмоћнијих земаља, увелико спремних да се боре за поделу блага Арктика, наводи се у америчким депешама које је објавио „Викиликс“.
Последња граница за експлоатацију нафте и гаса, Арктик, за сада је још увек недостижна територија. Упркос томе, „хладни рат“ је у пуном јеку, пошто се велике силе увелико утркују да обезбеде свој део „поларног колача“, наводи се у неколико америчких депеша које је објавио Викиликс.
Процењено је да Северни пол испод површине крије око 22 одсто светских резерви нафте, али је за сад експлоатација немогућа.
Међутим, услед глобалног загревања прогнозира се да ће извлачење огромних количина „црног злата“ бити могуће, као и успостављање нових поморских путева.
„Битка за ресурсе обележиће двадесетпрви век. Русија никако не би смела да буде на губитничкој страни“, рекао је руски амбасадор при НАТО-у Дмитриј Рогозин, наводи се у једној депеши из 2010. године.
Русија није једина која је усмерила свој поглед ка светској ризници фосилних горива. Поред Русије у трци да обезбеде и себи парче колача боре се и Канада, Америка, Норвешка, Данска и Кина.
У депеши из 2009. године наводи се изјава данског шефа дипломатије Пер Стиг Молера да ће „отопљавање поларне капе и отварање нових комерцијалних путева поставити регион Северног пола на централно место будућих светских политичких односа“.
Фини политички прагматизам
„Документа које је објавио Викиликс показују политички прагматизам у његовом најфинијем облику“, каже професор Универзитета у Вашингтону Пол Вапнер.
„Када виде сировине које се могу експлоатисати, политичари сагледавају целокупну слику кроз компетитивни национални систем“, истиче Вапнер.
Документа објављена на Викиликсу долазе у време када академици и активисти страхују да би недостатак ресурса, посебно нафте и пијаће воде, могао да изазове нове међународне конфликте.
Бивши главни научни саветник британске владе сер Дејвид Кинг назвао је инвазију на Ирак „првим ратом за сировине у овом веку“, упозоравајући да ће се „моћне земље увек борити да осигурају ресурсе за свој народ на штету других“.
Баш из тог разлога Русија је већ 2007. године поставила своју заставу 4.000 метара испод Северног леденог океана, како би симболично „запљунула“ свој комад ледене ризнице.
У депеши из 2009. године се наводи да постоје два разлога због којих су Руси посебно активни што се Арктика тиче. Први је корист од глобалног загревања и, барем сезонско, отварање новог поморског пута између Европе и Азије. Други разлог су огромне процењене резерве које ће, отопљавањем поларне капе, бити на дохват руке Кремљу.
#“Руси су, тренутно, испред свих земаља које полажу право на арктичко дно“, истиче професор Универзитета у Лапланду Брус Форбс, додајући да „депеше само показују оно што стручњаци и научници одавно причају. Глобално загревање побринуће се да Северни пол не буде само резервна варијанта, већ веома реалан и исплатив извор ресурса“.
Царево ново одело
Уколико човечанство драстично не смањи потрошњу фосилних горива температура ће значајно порасти, отопљавајући поларне ледене капе и условљавајући пораст нивоа воде између 1 и 1,6 метара у овом веку.
„Идеја да ће глобално загревање отопити ледене капе и омогућити експлоатацију страшна је иронија“, каже Андреа Харден-Донахју.
„Климатске промене омогућиће лакшу експлоатацију ресурса, а онда ће искоришћавање тих истих ресурса додатно погоршати стање и довести до још тежих промена“, истиче Харден-Донахју.
У депешама из 2008. године наводе се изјаве главнокомандујућег адмирала руске флоте Владимира Висотскија: „Упркос томе што на Арктику тренутно царује мир и стабилност врло лако би могло да се деси да у будућности овај регион буде полигон за редистрибуцију моћи, која ултимативно може довести до оружаних сукоба“.
Америка касни
Арктички савет, састављен од осам земаља које полажу право на дно Северног пола, главни је форум за дискусије о леденој ризници, али и о конвенцији Уједињених нација из 1982. године под називом Закон о мору, којим се дефинишу права и обавезе земаља потписница о експлоатацији светских океана.
Проблем САД лежи баш ту, пошто Конгрес још увек није ратификовао Конвенцију УН.
На последњем састанку Арктичког савета 12. маја на Гренланду америчка државна секретарка Хилари Клинтон рекла је да Америка „каска“ за другим земљама чланицама Савета.
„Остаје више за нас“ истакао је дански шеф дипломатије Молер на састанку 2009. године, оцењујући америчко кашњење са ратификацијом Конвенције, наводи се у депешама.
„Амерички став веома је збуњујућ пошто без ратификације Закона о мору Сједињене Америчке Државе не могу упутити формални захтев на морско дно северно од Аљаске“, каже професор на Универзитету Калифорније Оран Јанг.
Сировински ратови
У говору 1987. године бивши лидер Совјетског савеза Михаил Горбачов окарактерисао је тежње НАТО-а на крајњем северу планете као „врло забрињавајуће“.
„Најбољи сценарио за мир на Арктику јесте да напустимо коришћење фосилних горива“, истиче професор Вапнер, напомињући да ће у супротном бити тешко избећи сировинске ратове.
„Требало би убацити и представнике домородаца. Само тако ће се осугурати равномерно распоређивање ресорса“, сматра амерички професор.
Према речима Вапнера најгори сценарио били би компетитивни сировински ратови.
„Нажалост верујем да је овај други сценарио вероватнији. Како се клима буде мењала, људи ће бити приморани на све већу потрошњу сировина. Моја предвиђања су да ћемо, после нестанка ледених капа, и даље бити зависни од нафте и гаса. Природно, експлоатацију ових ресорса контролисаће најмоћнији – Русија, Америка и Кина“, закључује Вапнер.
