Са дугом од најмање осамнаест милијарди долара, центар америчке аутомобилске индустрије пример је највеће урбане пропасти данашње Америке.
Вашингтон – Детроит, колевка америчке аутомобилске индустрије, некад симбол њене индустријске моћи, на врхунцу свог просперитета четврти најмногољуднији град САД, прогласио је банкрот и поднео формални захтев стечајном суду за заштиту од поверилаца, којима дугује најмање осамнаест милијарди долара.
Да неки град, село или округ финансијски пропадне и оде у стечај, дешавало се овде и раније, али ово је највећи случај ове врсте. Ниједан град се није прво толико уздигао да би после подједнако спектакуларно пропао као Детроит.
Своје најславније дане имао је у првој половини 20. века, када је адреса „велике тројке” (неки је називају и „детроитском тројком”) произвођача аутомобила. У „Мотор ситију” тада су пословали „Џенерал моторс”, „Форд” и „Крајслер”, који су у последњој деценији и сами прошли кроз стечајно чистилиште и успели да уз помоћ федералне државе (осамдесет милијарди долара повољних кредита) или страних инвеститора (већински власник „Крајслера” данас је италијански „Фијат”) стану на ноге и поново зарађују.
Град је почео да назадује од момента када се „тројка” од њега отуђила, пошто је била принуђена да под ударом јапанске конкуренције своје производне капацитете измешта у делове Америке где су трошкови радне снаге мањи а порези нижи.
Данас је у Детроиту само централа „Џенерал моторса”, док ни „Форд”, чије је седиште у Дерборну, на периферији, ни „Крајслер” нису више међу првих десет послодаваца. „Џенерал моторс” је на вест о банкроту издао саопштење у коме се каже да то неће утицати на његове послове. „’Џенерал моторс’ је поносан што Детроит може да назове својом кућом, а данашње проглашење банкрота је дан за који смо се дуго надали да неће доћи. Уверени смо међутим да ће то донети нови почетак.”
Пре пет месеци, кад је банкрот најављен као могућност, шеф „Крајслера” Серђо Маркионе је изјавио да не зна зашто би то била њихова брига јер „Крајслер” у граду има само један од својих многобројних производних погона.
Иако је председник Џералд Форд, када је у сличној ситуацији био Њујорк, интервенисао и спречио банкрот, из Беле куће је овога пута поручено да „председник Обама и његов тим прате ситуацију”, што значи да Вашингтон неће интервенисати.
По свој прилици због тога што би, с обзиром на величину Детроита, то данас био озбиљан и политички деликатан преседан.
Детроит је 1950. имао 1,8 милиона становника, а данас је у њему само 706.000. Четвртина га је напустила од 2000, о чему сведочи чак око 80.000 напуштених кућа, које зарастају у коров, и станова који се полако урушавају.
Политички, Детроит је данас тврђава демократа, са 83 одсто црних становника (што је амерички рекорд). И даље је највећи град Мичигена, савезне државе коју воде републиканци и у чијем су демографском коктелу од десет милиона житеља осамдесетопостотни састојак белци.
Стечај као решење кризе Детроита одобрио је гувернер Мичигена, а, према првим проценама, цео поступак могао би да потраје око три године. Стечајеви административних јединица, према америчким законима, превасходно се покрећу ради решавања проблема презадужености, па исход није ликвидација или реорганизација, као кад несолвентност прогласе корпорације.
Ситуацији у којој се нашао Детроит кумовало је много фактора, али основни је тај што је одлив становника смањивао пореску базу, па се у градски буџет сливало све мање пара, док су обавезе одржавања служби које покривају територију од 360 квадратних километара остајале исте.
Од 2008, када фискална криза постаје изузетно дубока, решење се не тражи у смањивању трошкова, него се буџетски дефицит покрива задуживањем.
Резултат је опадање нивоа услуга градских служби. Ван функције је око 40 одсто уличне расвете, затворено је више од половине свих градских паркова, у возном стању није 66 одсто кола Хитне помоћи, а у граду се деси 12.000 пожара годишње.
Чак 36 одсто становника живи испод званичне „линије сиромаштва”, а годишњи приход по глави становника је екстремно мали за америчке прилике: само 15,261 долар годишње.
Стопа криминала је, међутим, највиша у земљи, вероватно и зато што грађани у просеку чекају 58 минута да полиција одговори на њихов позив (национални просек је 11 минута), док се реши само 8,7 одсто кривичних дела, а мичигенски просек је 30,5. Детроитска стопа убистава је 11 пута већа од оне у Њујорку: једно на сваких 1.719 становника годишње.
Пропасти је допринела и веома раширена корупција међу детроитским политичарима, за шта је пример бивши градоначелник Кваме Килпатрик, који је у затвору, осуђен за примање мита и систематско намештање тендера.
Од стечаја највише страхује око 20.000 бивших градских службеника који су сада у пензији, јер ће банкрот донети и жесток удар на градски пензијски фонд. Права запослених, стечена у много бољим временима, брани иначе 48 синдиката.
Детроит већ неколико месеци има принудног управника именованог од владе Мичигена, у чијој ће надлежности бити и стечајни поступак.
