После четвртог места на „Евру 2013“ у Француској, селектор наших кошаркашица Марина Маљковић нашла се у много горој позицији него пре шампионата
После најбољег резултата наше женске кошаркашке репрезентације у последње 22 године – четвртог места на Европском првенству у Француској – спонтано су кренули планови о Светском првенству у Турској 2014. и Олимпијским играма у Рио де Жанеиру 2016. Међутим, свега неколико дана касније приче о препороду женске кошарке заменило је злослутно питање: да ли наш дражвни тим уопште има перспективу?!
Док је селектор Марина Маљковић чекала да се неко из владе огласи поводом њеног апела за помоћ женској кошарци и женском спорту уопште, ситуација је постала такорећи – непоправљива. Кошаркашки тим Партизана, који чини половину репрезентације, почео је да се осипа због беспарице и по свему судећи од екипе која је лане имала невероватан скор 32-0 неће остати ништа.
Гледано из навијачког угла, многе је вероватно брига што нестаје са сцене један клуб, али ако се зна да је он био срж националне селекције, онда се то тиче и и оних који воде наш спорт. Није тешко сложити се са министарком омладине и спорта Алисом Марић – да спорту треба помагати системски а не ад хок – и баш зато треба размотрити све могућности како би могло убудуће да се реагује (системски) у оваквим ситуацијама.
Неко решење би свакако требало да понуди и Кошаркашки савез Србије, не у виду новца (председник КСС Драган Ђилас је најавио да ће репрезентативке бити награђене са 60.000 евра), већ кроз реалан дугорочни програм по којем би се развијао државни тим. Јер успех у Француској је направљен по рецепту Марине Маљковић која је стварајући јак Партизан створила и добру репрезентацију.
Како сада ствари стоје, мало тога може да се учини да се Мундобаскет 2014 у Турској дочека с оптимизмом. Последњих дана већина играчица Партизана је тражила нови клуб, неке уз помоћ Марине Маљковић која и сама одлази. Није ту реч о неком великом новцу, тим пре што су навикле да им дугују, већ једноставно о томе да клуб нема средстава да нормално функционише. Маљковићева се потајно надала да би екипа, уз два домаћа појачања, могла да игра у Евролиги и да кроз њу добије још бољи „материјал“ за Светски шампионат. Био је то само сан.
Тамара Радочај и Невена Јовановић су успеле да нађу клуб у иностранству, а видеће се шта ће бити с осталима. Протекле две сезоне десетак играчица је и кроз Партизан било у „програму“ Маљковићеве која сада само може да се нада да ће их наредног лета видети у доброј форми. Ако ништа друго, остаје јој сатисфакција да је постала симбол борбе за бољи третман женског спорта код нас, пошто су се пре неколико дана, на округлом столу у Министарству омладине и спорта, неки спортски функционери солидарисали с њом.
