Генерални секретар АСС Слободан Бранковић после три медаље у Тампереу тврди да нашој атлетици за олимпијско одличје недостаје онолико новца колико Звезда или Партизан потроше за једног страног фудбалера или кошаркаша
Србија се по броју медаља на тек завршеном Европском првенству за млађе сениоре у атлетици нашла на осмом месту, као једна од ретких земаља међу 20 најбољих чија „краљица спортова” још нема кров над главом. Додуше, почетком наредне године требало би да буде завршена атлетска дворана у Београду, што би, како најављују из Атлетског савеза Србије (АСС), био гарант још бољих резултата.
Вест о златним медаљама Амеле Терзић (1.500 м) и Емира Бекрића (400 препоне) и бронзи Марије Вученовић (копље) стигла је готово истовремено кад и прича о новој великој светској допинг афери. Док се светска штампа пита колики су „стварни домети” (без допинга) Американца Тајсона Геја и Јамајчанина Асафе Пауела, нама остаје само да замислимо докле би догурали неки наши репрезентативци када би празне базене и коњушнице заменили стадионом. Јер, рецимо, Бекрић је једно време тренирао у празном базену СЦ „11. април”, а наш најбољи бацач кугле Асмир Колашинац у затвореном падоку за тренинг коња у Јакову.
– Презадовољан сам, јер ово је први пут да се на једном оваквом такмичењу два пута интонира химна Боже правде – каже генерални секретар АСС Слободан Бранковић поводом успеха у Тампереу протеклог викенда. – Бекрић и Терзићева су истрчали такве резултате с којима би у сениорској конкуренцији били близу медаља чак и на олимпијским играма и светском првенству, што је равно научној фантастици! Не могу да кажем да сам изненађен њиховим успесима, јер су та деца, нарочито Амела, освојили све што се освојити може у јуниорској конкуренцији. И што је врло важно, не одлазе на такмичења као многи – тек да би учествовали – већ увек циљају медаље.
Бекрић је с временом 48.78 поставио државни рекорд на 400 метара препоне, а исто је на 1.500 м учинила Терзићева (4:05,68). Бранковић, некадашњи репрезентативац на 400 м, објашњава зашто су њихови резултати фантастични:
– Амела би с овим временом била четврта на Олимпијским играма у Лондону 2012, а Бекрић шести. То су без сумње врхунски сениорски резултати. Уз њих двоје, сигуран сам да би и Асмир Колашинац, Ивана Шпановић, Михаил Дудаш и Татјана Јелача могли да конкуришу за медаље на највећим такмичењима, па и на Играма у Рију 2016. Али, под условом да српска атлетика добије кров над главом и бољу финансијску подршку државе. Није ту реч о милионима. Нама би било довољно годишње само онолико колико, рецимо, Звезда или Партизан потроше за једног страног фудбалера или кошаркаша. Што се тиче дворане, она би требало да буде готова до следеће године. Остаје само да се надамо да ћемо најзад скренути пажњу јавних предузећа чији логои се не налазе на банерима Атлетског савеза Србије. За разлику од фудбала, кошарке, рукомета, ватерпола и многих других савеза, ниједно јавно предузеће није стало уз српску „краљицу спортова”. Апсурд је да иста та предузећа финансирају довођење Звездиних и Партизанових странаца у фудбалу и кошарци.
АСС, према Бранковићу, ради само са буџетским новцем, а то је 39 милиона динара плус 10 милиона од Олимпијског комитета Србије за програме. Дакле, укупно 49 милиона.
– Када бисмо имали још толико, то би било сасвим довољно да наши најбољи атлетичари направе одлучујући искорак ка медаљама на највећим такмичењима. Треба рећи и то да из прикрајка чекају Антуновић (кугла), Сара Саватовић (кладиво), Милан Ристић (спринт) и други.
Бранковић, ипак, каже да су се у српској атлетици последњих година поправили услови, да се Бекрић за Тампере припремао на Тенерифама, у Јужноафричкој Републици и Португалији. Ту мисли, пре свега, на државна улагања:
– Услови нису више бедни, мада и даље можемо да констатујемо да Амела Терзић у свом граду, Новом Пазару, још нема атлетску стазу. Ипак, добро је да су у Кошутњаку и Пријепољу недавно отворене стазе. Захваљујући новом систему финансирања спорта атлетика је почела да постиже добре резултате. Никада нисмо имали такву групу такмичара који, реално, могу да се пробију у пет-шест финала на предстојећем Светском шампионату у Москви (10-18. август). Треба нагласити да се ради о српској памети, о деци која су одрасла у Србији, која су продукт српског система. Стандард атлетичара је знатно порастао, али нажалост стандард тренера то не прати.
На питање како ће АСС наградити освајаче медаља из Тампереа, Бранковић одговара:
– Од државе нећемо добити ништа јер она по закону награђује само сениоре. По правилнику АСС те медаље вреде одређени број поена и наш управни одбор на крају године, на основу свог фонда, одређује висину награде. Морам да кажем да нисмо исплатили награде последње две године и није ме срамота да то признам. Поносан сам што наши атлетичари и тренери не кукају због тога. То је њихова права величина, то фали у другим спортовима.
———————————————-
Словенци и Хрвати иза нас
Словенија и Хрватска, према Бранковићу, имају дупло већи буџет од Србије за Атлетику. Словенци су у Тампереу освојили једну медаљу (сребро) а Хрвати ниједну.
———————————————-
У многим спортовима има више допинга него у атлетици
Слободан Бранковић, који је и потпредседник Антидопинг агенције Србије, каже да је за њега био велики шок када је сазнао да су Тајсон Геј и Асафа Пауел пали на допинг тесту.
– Као и милијарде људи, нестрпљиво сам чекао њихов окршај са Јусеином Болтом на Светском првенству у Москви, посебно Гејов јер је био у одличној форми. Та трка је требало да буде круна тог шампионата који је највећи спортски догађај ове године у свету. Желим да кажем и то да је Светска атлетска федерација (ИААФ) највећи борац против допинга, ма колико то звучало апсурдно. Није ми намера да било с ким полемишем нити да правдам да Светска тениска асоцијација (ИТФ) одрађује само десет одсто посла око допинга у односу на ИААФ. Зато ми је криво, јер постоје спортови коју су пасивни, немају строгу контролу, а тврдим да у многима од њих има више допингованих спортиста него у атлетици.
