Оне су упорне. Од свих жена у другим бојама – оне су упорније. И од оних које су проживеле и преживеле зла Другог светског рата, а Богу хвала још су живе, и зла последњих грађанских ратова на тлу бивше Југославије које су преживеле, и од оних које нису ни мировне ни невладине, него су добиле отказе, немају од чега да живе и немају чиме да хране своју децу, и од оних које болују од небројено уранијумских болести, и од оних које мукотрпно раде не би ли како сачувале своје радно место, не би ли како преживеле, и од оних… и тако даље. Од свих њих оне су упорније.
Јер Жене у црном обуку се у црно. И у црном оне су паћенице, мученице. Једино што носе црвену боју и њоме фарбају бетон, асфалт, трг, улицу. Јер то је перформанс – метафора крви, злочина, геноцида, агресије, несуочавања са својом прошлошћу…
И све то иде на рачун Срба. Они су ти због којих су оне навукле своју црну боју. Они су ти због који су се оне увукле у своју црну боју. Они су ти против којих су оне истуриле своју црну боју. Они су ти који су све то, све те геноциде, злочине, агресије… Они су ти који неће да признају, који неће да се суоче, који су све то први и последњи…
Никад нико по муци и науци Жена у црном није Србе избацивао из својих устава, одузимао им језик и писмо, палио књиге на њиховом, и не само њиховом, писму, никад их нико није прегласавао, никад их нико није убијао у свадбама, отварао за њих стотине логора, мучио их и убијао по тим логорима…
Ништа то Женама у црном не значи. Оне су паћенице и, вероватно, добро увежбане плаћенице. Оне су добре ученице и за своје добро добре мученице: чист рачун – дуга љубав! Јер перформанс са црном и црвеном бојом увек је потребно добро увежбати. И без грешке га на улици, док се демонстрира, и док се све то без прекида снима, извести. А оне су упорне, оне су веште, оне знају како се то ради.
Искрено говорећи, оне се спрдају са свим жртвама протеклих ратова. Оне се спрдају и са историјом, и овом новијом и оном даљом, која би требало да је прошлост.
Искрено говорећи, оне својом црнином и оним што скривају испод те црнине (мислим на идеје, садржај, а не… далеко било) вређају жртве на свим странама у протеклим ратовима.
Оне се држе пресуде које би неки нови судови могли глатко да укину, јер с правом и правдом имају везе као љубичица с белим луком. Оне и не чекају било какве пресуде – оне пресуђују саме, оне унапред проглашавају ко је злочинац… И то на улици, обучене у црно, са црвеном бојом у рукама, коју ће за који тренутак разлити по тргу, улици. Као опомена свим Србима! Јер оне су мировне, невладине!
Иако знам да не вреди трошити речи на Жене у црном, ипак…
Нека читалац замисли некакве хрватске жене у црном како испред Хрватског сабора, на Горњем Граду, разливају црвену боју и носе траспаренте против избацивања Срба из Устава Хрватске, о злочинима у Пакрачкој пољани, у Осијеку, Госпићу, Сиску, Лори… Нека само покуша да замисли! У Београду се то може. Београд је друга песма, друга прича – Београд је сав некако најпогоднији да буде мировни, невладин…
Да, злочина је било на свим зараћеним странама. Што београдске, или богзна чије су оне, Жене у црном то никад неће рећи. Оне, вероватно, нису за то плаћене.
Оне, паћенице, мученице. И где ће им душа кад се једног дана све то што се дешавало на овим просторима и другачијим светлом правде и истине расветли!? Где ће им… Баш њих брига – где ће им: увуку се у црно, па шишке-ришке црвено по тргу, улици… А жртве? Шта је са жртвама, другарице госпође и госпођице?! Са свим жртвама! Па докле, побогу брате!?
