Москва – Историчари словенских земаља обележавају 135. годишњицу Берлинског трактата. Тај историјски документ, усвојен на Берлинском конгресу у јуну 1878. године, променио је одредбе Сан-Стефанског мировног уговора, којим се завршио руско-турски рат 1877.-1878. године, а који је Русија водила ради ослобођења јужнословенских народа од турског јарма. Сан-Стефанский мир је фактички уништио утицај Турске на Балкану и учврстио утицај Русије. Међутим, то се косило са освајачким плановима Аустро-Угарске и Велике Британије. Ради промене ситуације је био одржан Берлински конгрес, где је Росија била приморана на уступке утицајним западним државама
О последицама Берлинског трактата прича експерт Института Славистике РАН Никита Гусев.
Последице Берлинског трактата су, чини ми се, глобалне. Бугарска је према трактату изгубила Македонију, што је после 35 година проузроковало први Балкански рат, а затим и други, савезнички, који је за дуго сахранио идеју словенске реципрочности на Балкану. Изворе српско-бугарског конфликта, такозваног македонског питања, као и сложених узајамних односа у совјетско доба, треба тражити управо у одлукама Берлинског конгреса. Србија је изгубила Босну и Херцеговину, коју су тада упоређивали с раном нације, која крвари. Управо одлука трактата о анексији Босне и Херцеговине од стране Аустрије створила је услове за познати хитац у Сарајеву. Догађаји после убиства аустријског надвојводе Фрањо Фердинанда од стране Гаврила Принципа, имали су последице светских историјских размера.
Какав је значај Берлинског трактата?
Што се тиче значаја, за Русију је он, природно, мањи, него за друге Словене, мада је трактат показао да у таквим питањима пријатеља нема. Данас, додуше, у нашој историографији се све чешће износи мишлење да је Сан-Стефано био неизводљив. Оно, што је успело с Берлином, било је чак више од оног, шта су могли да дозволе Европљани. Ипак су неке словенске државе стекле независност.
Шта се може рећи о односима према том документу данас у различитим балканским земљама?
Данас су односи различити. У Русији ретко помињу те догађаје. Међутим, на школским часовима, где га помињу најчешће, конгрес представљају као разорни пораз наше дипломатије. Тобоже, свуда су непријатељи Русије, нико нас не воли. У Србији, вероватно, о трактату знају више него у Русији, мада је главни празник код њих –Дан Нације, односно, дан почетка првог српског устанка. У Нишу, на југу Србије, вероватно се сећају: да нису услови Сан-Стефанског мировног уговора били промењени, то би те територије биле данас у саставу Бугарске, а не Србије. У самој Бугарској, где се колевком нације сматрала Македонија, однос према трактату је, напротив, негативан. За дуже време је идеал у земљи постала Сан-Стефанска Бугарска. Дан потписивања Сан-Стефанског мира је државни празник. Најинтересантнији је данас однос према Берлинском трактату у Македонији. Тај документ, како тамо данас говоре и пишу, «заштитио је земљу од великобугарских амбиција и на међународном нивоу признао ју је и као територијалну јединицу с сопственом националном идентификацијом и самобитношћу».
