Међународни кривични суд у Хагу донео је јасну пресуду која каже: „Није ратни злочин убити Србина, одузети или уништити његову имовину, протерати га или вадити му органе“. Иако постоје сведочења о трговини органима на Косову и Метохији 1999. године, која су пуштана и на националној телевизији, нико није одговарао за овакве најтеже ратне злочине. Суд је својом незаинтересованошћу очигледно заузео став да није злочин извадити Србину органе и продавати их. Иако је етничка карта данас таква да су Срби протерани из Хрватске и са Косова и Метохије, Срби се терете за етничко чишћење и геноцид што се противи логици и здравом разуму јер су управо Срби протерани са територија на којима они тврде да је извршено етничко чишћење или геноцид, а које су биле наша вековна огњишта. Овај суд је отишао дотле да је Србе осуђивао и за несавесни нехат по командној одговорности, док припаднике других народа није могао осудити ни за директни умишљај. Можда најјачи утисак оставља припремање одбране Рамуша Харадинаја који се за суђење у Хагу спремао тако што је убио 20 сведока, остали који су можда и размишљали да сведоче, након тих догађаја сигурно да нису ни помишљали. Хашки суд јесте политички суд, што није тајна, али у свему томе, у самом темељу, лежи наша кривица.
Овакав след догађаја и судбина која нас је задесила јесте последица непознавања историје, игнорисања исте и некажњавања ранијих злочина. Срби су заборавили Јасеновац баш зато им се догодила „Олуја“ у Хрватској. Познавање историје јесте кључ за разумевање садашњости и спознавање будућности. Политика НДХ је била слична политици нацистичке Немачке: „Убити што више Срба (Немци Јевреја) за што краће време“. Јасеновац јесте у ствари дефиниција геноцида јер су желели да униште један народ, његов значајан део или у целини, при чему је постојала и геноцидна намера коју није тешко доказати. Србија је у Јасеновцу страдала са 700.000 душа. Пошто један злочин оваквих размера није био кажњен, Хрвати су наставили да спроводе даље своју „политику“ па су у једној свеобухватној акцији, која је одобрена од стране највишег војног и државног руководства Хрватске, успели да протерају 220.000 Срба, а оне који нису желели да напусте домове или нису успели на време да побегну – побију (процењује се око 2.000). Да се разумемо, ово су цивили, дакле старци, жене, деца, млади, не војници. Дакле, континуитет сигурно да постоји, а ни овај злочин није кажњен. Чак шта више, Хрватска овај дан слави као државни празник. Ослобађајућим пресудама Готовине и Маркача, и ставом да „Олуја“ није злочин, Хашки суд је послао поруку да није злочин и да свако може некажњено убити Србина, протерати га, уништити његову имовину или му је одузети.
С обзиром да се Србија и цео српски народ данас налази у фази борбе за опстанак, и све чешће поређење страдања српског са страдањем јеврејског народа, говори колико је ситуација озбиљна. Решење јесте једноставно, наћи пријатеље који би могли да нам пруже заштиту. Али Србија је наставила да тражи пријатеље тамо где их никада није нашла. Све православне земље, земље у којима је званично писмо ћирилица, налазе се на истоку, а не на западу. Западне земље су показале шта мисле и шта нам желе „савезничким“ бомбардовањем на Васкрс 1944. године, бомбардовањем 1999. године, као и када је Југословенска влада у изгнанству тражила од Винстон Черчила да се бомбардују пруге које су водиле до Јасеновца. Никада нису то учинили. Шта нам ко мисли и шта нам ко жели, све је записано у нашој историји. Наша је обавеза и света дужност да нашој деци, а они својој деци и тако редом, пренесемо сећање на злочине који су наш народ задесили, како би они, са таквим сазнањем и разумевањем своје садашњости успели да избегну неко ново страдање српског народа.
