Извор: Стратфор
Сажетак: Упркос свим проблемима који погађају ЕУ, чланство у њој остаје најважнији циљ многим државама – а нарочито оним са Западног Балкана. Тако се, на пример, Хрватска дуго нудила Европској Унији да у њу уђе – па су јој напори и били награђени 1. јула, када је званично и постала 28. члан ЕУ.
Услед свог положаја на европској ивици (the European borderlands )[1], Хрватска је традиционално била под економским и политичким утицајима спољашњих фактора, укључујући ту Аустрију, Мађарску, Италију и Турску. Она је дуго била бојно поље на коме су се сукобљавали католицизам и православље, Отоманска и Хабзбуршка империја, а у недавном периоду и комунизам са капитализмом. По колапсу Југославије, Хрватска се оријентисала на Запад, па су њени руководиоци зато као приоритет прихватили чланство у НАТО-у и ЕУ. Али, Хрватска улази у тај блок у кризном времену, у току кога Брисел можда неће бити у стању да придошлицама посвећује дужну пажњу. Влада у Зaгребу ће морати да уводи болне реформе како би стабилизовала економију државе и повратила развој – а неће имати много наде да за узврат нешто добија од ЕУ.
Анализа
Три главне карактеристике хрватске географије које су обликовале историју те земље су низија на истоку, далматинска обала на западу, и Динарски Алпи који их раздвајају.
Хрватска низија је западни обод Панонског басена, и представља једно од најплоднијих земљишта југоисточне Европе. Две велике реке – Сава и Драва, које се уливају у Дунав, олакшавају пољопривредни развој и трговину у тој низији. Тако је тај регион постао житница Хрватске и област у којој је настао и Загреб. Због тог квалитета, западну Хрватску[2] су често нападали моћнији суседи, као што су Мађарска и Аустрија.
Градови дуж далматинске обале су се развијали независно од оних на западу[3]. Њихов положај између двеју препрека – Јадранског мора и Динарских Алпа им је пружио аутономију. Више сила, укључујући Византијску империју, Краљевину Босну и Венецијанску Републику су се такмичиле за утицај над овим градовима[4].
Независна Краљевина Хрватска је постојала током X и XI века, све док Хрватска није ушла у политичку унију са Мађарском 1102. године. Ширењем Отоманске империје на Балкан током XIII и XIV века[5], Хрватска је постала поприште сукоба отоманских и хришћанских снага. Она се доцније придружила Хабзбуршкој империји, по поразу хришћана од отоманских снага у бици на Мохачу 1526.
Као реакција на оно што би се могло протумачити као продор немачке и мађарске културе средином 1800-их година, дошло је до појаве хрватског национализма. После Првог светског рата, дошло је до колапса Аустроугарске, и Хрватска се придружила Србији у стварању Краљевине Југославије[6]. Током Другог светског рата, ту краљевину су окупирале и разделиле Силе Осовине[7]. Под комунистичким вођством Јосипа Броза Тита 1943. створена је Социјалистичка Федеративна Република Југославија[8].
Хрватска после комунизма
Титовом смрћу 1980. започео је полагани политички процес који је кулминирао колапсом Југославије између 1990. и 1991. Хрватска је одржала своје прве слободне парламентарне изборе у априлу и мају 1990, а независност је званично прогласила у јуну 1991.
То је, уједно, означило и почетак четворогодишњег оружаног конфликта хрватских оружаних снага лојалних Загребу са Југословенском народном армијом (распуштеном 1992) и локалним српским снагама које су се супротстављале отцепљењу Хрватске. Тај конфликт је оживео вековне напетости које су постојале између католичких Хрвата и православних Срба.
Интересовање балканских држава за чланство у ЕУ
Деведесете године су биле за Хрватску године транзиције. Први део те деценије обележили су „балкански ратови“, док је на економском нивоу њен тадашњи председник Фрањо Туђман вршио низ контроверзних приватизација упрљаних оптужбама за корупцију и непотизам. Хрватска је званични процес придруживања у ЕУ започела октобра 2001, а статус кандидата је добила у 2004, водећи истовремено преговоре за ступање у НАТО, у који је ушла 2009.
Кључни елементи оба преговарачка процеса су били сарадња Загреба са Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију и њено изручивање ратних злочинаца. Касније, током 2000-их година, Словенија је због дуготрајних спорова претила да ће блокирати пријем Хрватске у ЕУ (Slovenia threatened to block Croatia’s EU accession ), али две стране су 2013. постигле споразум.
Преговори о придруживању током кризе
Током 2000-их година Хрватска је имала снажан економски раст. Између 2000. и 2008. средњи годишњи раст њеног БНП-а је износио 4,3%. Према подацима ММФ-а, током тог времена, незапосленост у Хрватској је опала са 16% на око 8%.
Међутим, криза у Европи је зауставила хрватски економски напредак (halted Croatia’s economic progression). Нека од њених главних извозних тржишта, укључујући Италију и Словенију су била тешко погођена кризом, а и економско успоравање у Немачкој је такође имало негативно дејство на хрватски извоз. Сходно зимској прогнози Еуростата[9], економија Хрватске је 2012. опала за 1,9%, а сматра се да ће током ове године опасти за још 0,4%. Незапосленост у Хрватској је у првом кварталу 2013. доспела до 18,3%, што је трећа по висини незапосленост од свих чланица ЕУ – изузев Шпаније и Грчке.
Током 2012. буџетски дефицит Хрватске је био 4,6%, а очекује се да ће ове године остати око тог нивоа (за чланове ЕУ је максимални циљни буџетски дефицит 3%). То значи да ће Хрватска одмах по учлањивању морати да се укључи у дисциплинарну процедуру тог блока). Уз то укупни дуг Хрватске је од 28,8% у 2008. порастао на 53,6% БНП-а за 2012. Њен скромни банкарски сектор у коме углавном доминирају банке из Италије и Аустрије износи око 120% њеног БНП-а. За поређење: банкарски сектор суседне Словеније износи око 140% словеначког БНП-а. Услед кризе, ненаплативи дугови су се у Хрватској између 2007. и 2011. године утростручили, и попели се на 12,4%. Словенија се сада бори са банкарском кризом, а Хрватска ће морати да ојача своје банке како би избегла ту опасност.
Још неки повезани проблеми су компликовали преговоре за приступање Хрватске у ЕУ. За разлику од осталих бивших комунистичких земаља, Хрватска пре ступања у ЕУ није увела значајне економске реформе. Јавни сектор јој остаје велики, а реформе су отежане и по Загреб политички скупе, јер он се у циљу борбе против незапослености и куповине гласова бирача ослања на [превисоку] запосленост у јавном сектору и локалној управи. У својим извештајима о Хрватској, Брисел је такође изнео упозорења о тамошњој дубокој прожетости корупцијом и присуству организованог криминала.
Хрватска ће добити економску помоћ од ЕУ, Брисел јој је одобрио 687 милиона евра за другу половину ове године, и очекује се да ће та држава у годинама 2014–2020. добити 13,7 милијарди евра. Загреб ће покушати да искористи своје чланство у том блоку и да привуче стране инвестиције, које су од 4,2 милијарде евра у 2008. опале на 973,3 милиона у 2012. Али, Хрватска ће вероватно имати тешкоћа да употреби добијене европске фондове, а стране компаније се жале на корупцију и претерану бирократију те земље. То значи да ће Хрватска морати да уведе значајне институционалне реформе како би добила више инвестиција и помоћи од ЕУ.
Услед обима своје економије (БНП Хрватске је око 44 милијарде евра – отприлике као што је и величина БНП-а једне Бугарске), Хрватска неће представљати неки системски изазов економској стабилности ЕУ. Осим тога, не очекује се ни да ће се она придружити еврозони у догледној будућности. Међутим, у контексту продубљивања кризе у ЕУ, Хрватска ће морати да се суочи са изазовима у прочишћавању своје економије.
Домаћи интереси насупрот ЕУ реформама
Пре једне деценије, Загреб је гледао на чланство у ЕУ као на ефикасан начин за привлачење страних инвестиција и интегрисање са економијама Западне Европе, док је за ЕУ пријем Хрватске значио још један корак у правцу пацификације Западног Балкана.
Током претходне деценије, Западна Европа се све више разочаравала проширивањем ЕУ. Мада је пријем Румуније и Бугарске 2007. у ЕУ имао смисла са геополитичке тачке гледишта (обе се граниче са бившим СССР-ом), многе чланице ЕУ су сматрале да је њихов пријем био непотребно брзоплет. Бугарска и Румунија су још увек две најсиромашније чланице ЕУ, у обема још увек хара корупција и ниједна од њих није члан Шенгена.
Неке чланице ЕУ верују да овај блок сада пријемом Хрватске чини сличну грешку. Неке од њих, као Немачка, Велика Британија, Холандија, Аустрија и Словенија, изјавиле су да би увеле привремено ограничење запошљавања радника из Хрватске. Такође, медији и политичари Западне Европе критикују Хрватску због криминалних организација које су у њој активне, па је у том контексту Хрватска вероватно и последња држава која улази у ЕУ током ове деценије.
Уклањање трговинских баријера ће помоћи хрватски извоз у Европу, али ће истовремено и подврћи њену индустрију иностраној конкуренцији. Хрвати су, такође, забринути за будућу судбину грана као што је бродоградња, која добија [државне] супсидије, а то је под ударом критике ЕУ. Према томе, хрватско чланство ће вероватно бити мање пробитачно од очекивања које је Загреб гајио у времену када је, пре десетак година, започео преговоре о уласку у ЕУ. То ће принудити ту земљу да пронађе равнотежу између својих унутрашњих интереса и реформи које јој намеће Брисел, а то је тренд који је већ увелико у току у највећем броју држава које нису чланице еврозоне.
Даље читање:
Croatia’s EU Membership: A Long Process with Dubious Rewards | Stratfor
Са енглеског посрбио Василије Клефтакис
