Содомитски „бракови“ као средство уништења породице

Главно средство за санкционисање посебног положаја содомита у друштву постало је њихово истицање идеје о потпуном одбацивању институције породице, коју они називају заосталом појавом која је своје одживела. Међутим, пошто су схватили да тај захтев неће лако проћи они су променили тактику и почели активно да се залажу за озакоњивање „бракова“ особа истог пола, са циљем да изнутра униште институцију брака. То је постало кључна етапа сексуалне револуције, усмерена и против човековог бића, и против многохваљеног западног права.

Што се тиче суштине, законско – званично ступање у супружанске односе између мужа и жене представља  наставак оног брака  за који је Бог благословио Адама и Еву, које је сам створио. Тим благословом Бог је доказао природу људске суштине, каквом ју је он створио. Како је Јован Златоусти писао у „Књизи о девству“, „брак је дат да би се рађала деца, а још више ради гашења природног пламена… најзад, када су се појавили и земља, и море, и васељена, остало је још само једно – да се искорене неуздржавање и блудничење“.[1] Тако да, идући против човечје природе, одричући разлику међу половима и супружански чин, содомити не могу да захтевају за себе оно, за шта је Бог благословио мушкарца и жену.

Што се тиче европског права, савез између особа  истог пола захтева одбацивање из законодавства појма пола, односно мушкарца и жене као основе људског друштва. Уместо њих треба да буду поменута нека бесполна бића – „жени се А“, „жени се Б“, „родитељ А“, „родитељ Б“, „партнер А“, „партнер Б“, који се уводе не само у грађански кодекс, већ и у правна документа, којима се регулишу питања рада, социјалног осигурања и осталог. На тај начин ишчезавају као субјекти права „мушарац“ и „жена“, „муж“ и „жена“. Као резултат се у оквиру правног поља мења структура породице као такве. Обзиром да бракови истог пола претпостављају и право да усвајају децу, то мења и карактер рођаштва, и поставља крст на везе са биолошким родитељима, а децу оставља без корена. Односно – покушава се да се законодавним актом измени биолошка реалност и да се формира нови људски род.[2]

Одлучујући корак на путу према содомитској револуцији су направиле међународне конференције у Каиру 1994. и  Пекингу 1995. године, које су биле посвећене питањима насељености у свету и положају жена. На њима су донете одлуке које су означиле почетак политике прихватања  хомосексуалних парова и ширења технике медицинске помоћи за њих. Ради се о томе, да је у документима те две конференције дефиниција породице  дата у тако расплинутим терминима да  то дозвољава да се она тумачи врло произвољно. Тако у извештају конференције у Каиру, у одељку „Породица, њене функције, права, састав и структура“ каже се следеће: „Мада су за различите социјалне, културне, правне и политичке системе битни различити типови породица, породица представља основну ћелију друштва и као таква има право на сву могућу заштиту и подршку.“ „Породица заузима различите облике у зависности од културних,  политичких и социјалних система“.[3]

Овакве формулације су у то време изазвале озбиљан скандал и многи правници су одмах констатовали да ће оне неизбежно довести до признања противприродних веза. Међутим у завршном документу је уведен општи појам „парови“, после кога се подразумевало „урођена права“. Конкретно, указивана је неопходност да се „помогне појединцима и индивидуама да имају децу“, а у ствари је усвајана техника in vitro.

Тако је проблем легализације хомосексуалних бракова и ширења коришћења помоћних репродуктивних технологија за хомосексуална  лица правно решен у оквиру УН, после чега је Европска унија приступила ратификацији такве политике и на „простору Европе“.[4]

У резолуцији од 8.2. 1994. Европски парламент је јасно захтевао од чланица да стану на крај забрани хомосексуалцима да формирају породицу, препоручио је гарантовање низа права и предности брачног живота, дозвољавање регистрација партнерства и уклањање ограничења за хомосексуалце да усвајају или васпитавају децу. У својој Повељи о људским правима из 2000. г. ЕУ је одбила да се позове на пол када је одређивала појам брака и потврђивала права детета (говори се о једнакости родитеља, а да се не спомену мајка и отац). У Резолуцији од 5. 7. 2001. Европски парламент је чланицама препоручио да измене своје законодавство у вези са давањем једнаких права хомосексуалцима и да на разматрање у ЕУ поставе питање признања   законитих односа међу  хомосексуалцима.

У извештају од 2002. Европски парламент је препоручио да се хомосексуалцима признају једнака права која произилазе из живота у браку. Најзад, у резолуцији из 2003. Европски парламент је поновио свој захтев да се уклоне сви облици дискриминације хомосексуалаца (правни и фактички), конкретно они који се односе на брак и усвајање деце. Затим је у резолуцији 2006. године земљама препоручено да донесу нове мере легализације бракова лица истог пола уз позивање земаља да измене своје законодавство и да га учине  „пријатељскијим“ у односу на хомосексуалце, као  и да сачине мере против земаља у којима се не предузимају кораци за борбу са различитим испадима против жеље хомосексуалаца да озакоњују своје везе.

Друга врло битна структура којом се наведена политика спроводи је Европски суд за људска права Савета  Европе, који је сачинио право на недискриминацију. То право се заснива на сексуалној оријентацији, и по њему је потребан посебно озбиљан повод како би се оправдала разлика између парова истог или различитог пола. У вези са тим Суд не оставља никакву могућност да то процењује држава.[5]

Тако, видимо да је у прихватању бракова особа истог пола врло  јасно заступан политички курс ЕУ и Савета Европе, који ће имати далекосежне последице и широк избор одговарајућих правних инструмената.

Да се не би изазвале тренутне оштре протестне реакције код Европљана, као прелазни корак европски руководиоци су предложили облик који би био алтернатива браку – регистровани бракови особа истог пола, захваљујући чему су настрани добијали пореске олакшице и право на наслеђивање. Први такав закон је донет у Данској 1989. године, а сада он постоји и у Андори, Аустралији, Аустрији, Бразилу, Великој Британији, Мађарској, Немачкој, Израелу, Ирској, Исланду, Колумбији, Лихтенштајну, Луксембургу, Словенији, Финској, Хрватској. Чешкој, Швајцарској, Еквадору и неким државама САД-а. И у Италији има градова у којима хомосексуалци могу своје односе да региструју званично. У различитим земљама ти „савези“ се називају различито, разликује се и списак права која они могу да користе, али се суштина не мења – то је први облик озакоњења њиховог „брака“. Алгоритам борбе је одрађен и   делује онако, како је то замишљено.

Пошто је припремљена база, најнапреднији руководиоци су кренули даље и хомосексуалцима су омогућили сада већ пуноснажно право на брак. Прва држава, то се одавно зна, постала је Холандија (2001.), а за њом су пошли Белгија (2003.), Шпанија, Канада, Јужноафричка Република, Норвешка, Шведска, Португалија, Исланд, Аргентина, Данска и неке државе САД и Мексика. У априлу 2013. придружили су им се Уругвај и Нови Зеланд, 18. маја Француска, а 21. маја Дом општина британског парламента је одобрио нацрт закона којим се у Енглеској и Велсу легализују бракови особа истог пола. Сада су слични нацрти закона на усвајању у Луксембургу, Непалу и Парагвају.

Јавност ту политику такође прихвата на различите начине. Па ако је у једним земљама друштво већ толико зомбирано да је његов имунитет изгубљен, у другим  изазива врло жесток отпор. Пример за прво је Швајцарска, где закон „О регистрованом партнерству“, као и већина других федералних  закона  ступа на снагу вољом народа преко референдума: 58% бирача је 5.6.2005. признало право хомосексуалним паровима да региструју заједнички живот.[6] Пример за друго гледање је Француска где се жестина борбе стално појачава.

Француска представља добар пример тога, како настрани поступају лукаво. Обзиром да је 1998. године легализација њихових веза била још незамислива за француско друштво, као и за Скупштину,  па чак и Владу, дискусија о браковима истог пола се кретала у ситним корацима, како би се припремили потребни услови.[7] Прво су 1999. почели да протурају Грађански пакт солидарности (PASC), који је  представљао нешто између заједничког живота и брака. То је био договор између два физичка лица, укључујући и хомосексуална,  који желе да своје односе озваниче, а да при том не ступају у брак, који је гарантовао одређена минимална лична и имовинска права. При  том партнери нису добијали неке озбиљне обавезе, а договор се раскидао аутоматски, на молбу једног од партнера. Било је јасно, да PASC представља смицалицу уз чију помоћ се припремала легализација бракова истог пола, и зато је дискусија о њему изазвала жестоке врло дуге расправе, а отпор је био ништа мање чврст, него што је сада.

Међутим, на крају је PASC ипак прихваћен.  Истина, испоставило се да су резултати заиста неочекивани, јер је 94% оних који су били за PASC били партнери супротном полу, а само 6% је било хомосексуалаца. Али је оно што се хтело – учињено је:  питање хомосексуалних бракова је унето у поље информација, постало је уобичајена тема за дискусију, почела је све јача обрада законодавства, после чега, када је на власт ступио Оланд, постало је могуће и даље протурање закона о таквом браку.

Не толико драматично, али исто тако жестоко, пролазила је дискусија о том питању у британском парламенту. Како је описао посланик Европског парламента из Партије за независност Велике Британије Најџел Фараџ, у стварности је све решавао не енглески парламент, већ Европски Суд за људска права. Премијер Кемерон је тај нацрт закона натурио мимо воље своје партије и свог народа, по налогу из Стразбура. Тако да није чудно што се о том закону решавало истовремено у Француској и Великој Британији.

Међутим, Фараџ је открио и притајене идеје Европске уније које имају везе са такозваним Стокхолмским програмом, који претпоставља унификацију права у земљама Европе у периоду 2010–2014. Начини да би се то постигло су дати у извештају Берлингера 2010. године  који, како претпоставља Фараџ, треба да буду прихваћени у новембру ове године. Према њему грађански пакт или брак који се закључи у било којој чланици Европске уније биће признат за законит у свим чланицама ЕУ. Односно, ако пар нема права да брак оформи у својој земљи, он то може да учини у некој другој земљи ЕУ  и када се врати у своју земљу његов брак ће се сматрати за легалан.[8] Јасно је да ће такво „право на брак“ допринети развоју „туризма хомосексуалних бракова“, терајући све који су против прихватања содомитских бракова да их ипак признају.

(Наставиће се)

Коментариши чланак

Коментара