Да ли је Србија у прошли петак добила датум почетка приступних преговора или није? Може ли се говорити о безусловном датуму ако се узме у обзир став да би у децембру шефови држава чланица требало да потврде мандат за преговоре?
– Европски савет је прошлог петка одлучио да се „отворе приступни преговори са Србијом“, али је истовремено прихватио закључке и препоруке Савета министара ЕУ од 25. јуна. У њима стоји да је „наставак видљивог и одрживог напретка у нормализацији односа, укључујући спровођење досад постигнутих споразума, и даље неопходан да би и Косово и Србија могли да наставе процес европских интеграција“. Како је рекла Ангела Меркел, то значи да је примена Бриселског споразума предуслов за почетак приступних преговора са Србијом у јануару 2014. Званични Београд дуго је тврдио да су за нас преговори о КиМ и „европски пут“ Србије два одвојена процеса. Та изјава увек је била само окретање главе од стварности. Европске земље, као и САД, спремне су да виде Србију у ЕУ једино ако Србија фактички призна независно Косово и почне да негује са њим добросуседске односе. Бриселски споразум први је и одлучујући корак на том путу, и зато Немачка и цела ЕУ толико инсистирају на њему.
Шта, заправо, за Србију значи ова одлука Европског савета?
– Србија је прва земља која је не много извесну шансу да уђе у ЕУ платила одрицањем од територије (и не само територије), коју је изгубила страном агресијом. То је историјски и морални пораз, који ће временом, на жалост, бити све виднији, али је и политички крајње ризичан потез. Власт се није усудила да прихватање Бриселског споразума изнесе на референдум, што је том споразуму евентуално могло дати демократску легитимност, нити је покушала да му претходном променом Устава обезбеди уставно-правну легитимност, коју он сада нема. Чим Бриселски споразум буде и спроведен у дело, та ситуација даће нову снагу и иначе радикалним захтевима мањина, посебно албанске у Прешеву и Бујановцу, која тражи припајање тих општина Косову, и мађарске у Војводини, која тражи за себе додатне облике аутономије на националној основи, поврх већ постојеће аутономије Војводине. Власт која је и речју и делом обезвредила важећи Устав Србије тада ће се наћи у небраном грожђу: шта ако неко из Брисела или Берлина каже да би у „следећој фази“ приступних преговора било добро да се усвоје ти захтеви и да би то био још један „историјски корак“ на „европском путу“ Србије? Можда је још опаснији захтев за федералним или конфедералним осамостаљивањем Војводине, који би могао проистећи из договора Мађара и војвођанских аутономаша: такав договор сигурно не би добио подршку бирача ни у Србији ни у Војводини, али уопште није искључено да би био примљен са симпатијама у Бриселу и Берлину.
Ви говорите о новим политичким захтевима који ће се у току преговора можда постављати Србији, али шта је она овим већ добила, зашто премијер Дачић каже да Србија сада „очекује добитак, без страха да он може да јој измакне“?
– Претпостављам да Дачић верује да је улазак Србије у ЕУ сада свршена ствар и да ће до њега доћи када се наше законодавство у пуној мери прилагоди европском. Мислим да је из више разлога то веровање илузорно. Прво, турски пример показује да отварање преговора о чланству и спремност земље кандидата да се „посвети“ преговорима нису никакво јемство. Турска преговара већ осам година, практично без икаквих изгледа да се у догледно време нађе у ЕУ. Друго, европске силе, као и САД, желе да ставе на ноге насилно створену косовску државу, и Србија им то омогућава Бриселским споразумом и следећим за нас још тежим корацима, на којима посебно инсистира Немачка. Када Србија ту учини оно што се од ње тражи, а по изјавама из Брисела с тим се неће дуго чекати, изгледа ми доста вероватно да ће се преговори са њом наставити „турским темпом“. Треће, у време сопствене финансијске и институционалне кризе, ЕУ нема разлога за даље ширење које би јој само донело компликације без икакве видљиве користи: доминантан политички утицај у овом делу света Запад има и данас, и лако ће га задржати и без Србије у ЕУ. Ако Берлин и Брисел не брине што је велика земља као Турска вечити молилац у њиховом предсобљу, сигурно им неће сметати да јој се ту прикључи и Србија.
Предуслов за приступну конференцију је примена Бриселског споразума, што између осталог подразумева излазак косовских Срба на локалне изборе у новембру. Шта ће се десити ако они остану при ставу да на изборе неће изаћи?
– И ЕУ и приштинске власти желе да се одржи ти избори, јер је то прилика да се, уз сагласност Београда, Србима са Северног Косова покаже да су они пре свега косовски грађани. Да би гласали на тим изборима, они ће морати да изваде документа државе Косово; њихове политичке странке мораће да се региструју у Приштини, вероватно уз подношење свог програма, и многе од њих (рецимо, ДСС) сигурно ту регистрацију неће добити итд. Да би се створио привид да на КиМ данас постоји демократско, верски и етнички толерантно друштво, ЕУ очекује од Србије да своје сународнике како зна и уме изведе на те изборе. Која ће се средства ту користити, није тешко замислити.
Бивши председник Србије Борис Тадић упозорио је на могућност да се у будућим закључцима Савета ЕУ нађу и изузетно тешки услови немачког Бундестага. Очекујете ли такав развој догађаја и шта би биле последице у Србији?
– У својим закључцима од 27. јуна Бундестаг је поново тражио да у оквиру приступних преговора Србија потпише свеобухватан „правно обавезујући споразум о нормализацији односа“ са Косовом и чини ми се да ће и ЕУ то доста брзо тражити од Србије. Новина у тим закључцима је став да „приступни преговори треба да буду обустављени“ уколико Србија током преговора буде „оклевала да спроведе преузете обавезе, суспендује их или покаже да одустаје од њих“. Тај услов открива колико је за најмоћнију европску државу тежиште преговора са Србијом далеко од прилагођавања законодавства и изградње институција: од Београда се тражи да само заврши оно што НАТО није стигао да уради на Косову, и бар у овом тренутку то је мање-више све што Берлин и Брисел занима.
Али, ако је тако, откуда толико одушевљење и власти и опозиције (са изузетком ДСС) одлуком Европског савета?
– Мислим да су више у питању потребе српске политичке елите него било каква стварна шанса за Србију. Чак и да Србија за 10 до 15 година уђе у ЕУ, тамо је не чекају никакве руже, како се види по данашњим невољама Грка и Бугара, за које богатије и моћније чланице ЕУ немају много разумевања. Али ни то није најважније. Србија је већ неко време пред финансијским и економским сломом, а да ни претходна ни ова влада нису успеле да нађу излаз, осим сталног задуживања које одлаже катастрофу и истовремено чини основни проблем још тежим. За добар део данашње проевропске елите (ДС, УРС, СПС) бриселска одлука је идеалан алиби: ако смо данас, или бар јуче, нешто урадили за европску перспективу Србије, зар је толико важно шта се дешавало са путевима и железницом, са Галеником и Србијагасом, са Националном штедионицом и Фондом за развој Србије, са Агробанком и Развојном банком Војводине? И зашто бисмо размишљали о томе ко је комуницирао са Шарићем и зашто, а ко се дружио са Мишом Бананом?
Када премијер Дачић каже да „сада више немамо времена да се осврћемо на бесмислене приче да ли је Србији интерес да буде део ЕУ“, шта му ви одговарате?
– Мислим да ће и ово бити једна од оних изјава, а у Дачићевој каријери није их било мало, које ће се и он сам потрудити да заборави.
