Све више деце између 10 и 14 година, која су добла јувенилни дијабетес (тип 1), долазе у моју ординацију. Знао сам од раније да се дијабетес типа 1 добија од вакцине против малих богиња, а данас и од вакцине против грипа. У ствари, направљен је синтетички ген, који супримира ћелије панкреаса које производе инсулин, због чега се гомила шећер у крви.
Сад је такав ген уденут у коксаки-вирус, а он је нерешив за званичну медицине и нема лека против њега. Наравно, “Тодоксин” једини садржи антивирусне супстанце, које наводе ћелије-убице (НК), лимфокински активиране НК-ћелије (ЛАК), као и Т- и Б-лимфоците да стварају аутоинтерфероне (АУНФ). Тај ген коксаки-вируса може гравидна мајка да пренесе на плод, а период његове инкубације да се дозира, рецимо, на 10 година. И сад то дете треба да се боде, да контролише шећер и да прима инсулин. Дијабетес уништава крвне судове, нерве, бубреге и друге органе.
Овде постоји сасвим јединствена ствар: људи се већ овако и онако разбољевају и иначе умиру. Да ли је битно од чега ће особа НН умрети? Засигурно неће умрети, ни од великих богиња, ни од туберкулосе (ТБЦ), него ће умрети од рака или од неке чак безазлене болести. Данас су направљене разне вакцине, чија је употреба обавезна – оне се чак и без дозволе родитеља дају новорођенчадима. А вакцине нису наивне – оне носе своје записе, поруке и опасности. У новије време се догађају и криминалне ствари, па се у вакцине убацују разне, мање-више шкодљиве, супстанце. Све се то чини, како би се, наводно, обезбедило да се та беба — на стотине и хиљаде беба — неће у будућности разбољевати од конкретних болести, против којих су ваксинисане и да неће од њих умрети. Нажалост, деци смо, уз те вакцине, дали и разне друге твари, због којих ће се разболети од неких других болести. Тако фармакомафија осигурава масовну продају својих лекова у будућности.
Болести против којих се деца и дан-данас вакцинишу су мање-више искорењене, па данашњем човеку најмања опасност прети од туберкулозе, и то из простог разлога. Данас су хигијена и исхрана далеко боље, а сам бацил је врло редак и практично искорењен. Зато би се вакцинисање беба могло експериментално обуставити на, рецимо, три до пет година, како би се видело шта ће се десити са тубекулозом. Вероватно се неће десити ништа спектакуларно, јер ће ТБЦ и даље чучати тамо где је чучала и досад и, вероватно, неће нападати децу која нису вакцинисана. Ако се, ипак, неко разболи, а то ће бити једно дете од хиљаду, онда ће се оно лечити свим средствима, којима се ТБЦ данас ефикасно лечи. Истим средствима ће се лечити и ТБЦ авиум-цомплеx, који се код сиде никако не преноси на најближе, а исто се лечи као она класична туберкулоза.
Овде морам да напоменем да је на главном скупу Америчке асоцијације за заразне болести (????) 1975. године у Вашингтону речено, како непожељне и непопуларне етничке групације треба и даље да умиру од ТБЦ и сиде. Међутим, те болести не смеју се преносити спонтано, како се амерички војник, који је био у било ком контакту са оба пола, не би инфицирао, док ће остали народи бити намерно инфицирани тим заразама. (Тако је, рецимо у Анголи била 21.000 западних и америчких војника и нико од није био инфициран сидом, док је скоро свих 7.000 Кубанаца било заражено).
Колико су штетне вакцине?
Како се добијају дифтерија, мале и велике богиње? (Велике богиње из 1972. године у Југославији избиле су тако што је неки Македонац, спремајући се на хаџилук, отишао у Загреб да прими вакцину против великих богиња. јер је тамошња вакцина, наводно, ефикаснија од скопске, али при повратку са хаџилука у аутобусу букне болест, која је, дакле, по причи, намерно изазвана и везана за одређено време и место). Ако ниједан човек не донесе велике богиње из неке стране земље, где оне и данас постоје, њих у Србији не може бити.
Добро памтимо ону „страшну епидемију“ из 1972. године. А који проценат људи се разболео? То нико није установио, али сви оболели из целе Србије и целе Југославије су могли да се сместе у само пола болнице, јер за то није била потребна ни цела једна болница. А колико је људи страдало и умрло од вакцине? Бар три-четири пута више од оног броја који је страдао од вариоле. Али вакцине повлаче са собом, наравно, смањење капацитета, производњу лекова итд. Смањена производња вакцина може да се надокнади производњом других лекова, што није никакав проблем. Али, да ли неко кад затвара неку велику фабрику размишља о томе колико ће људи остати без посла? Како размишља једна фабрика лекова, колико ће претрпети губитака ако смањи производњу вакцине?
Ако се појави, рецимо, дифтерија, онда треба вакцинисати децу у вртићима, а сам посебно дотични вртић, у коме се дифтерија појавила. И то је просто. А само дете које се разболело треба лечити и излечити. У време нашег детињства, сва деца суи мала велики кашаљ. А коме је од нас оштећен мозак? Кашљали смо и кашљали, а родитељи су нам спремали пржени шећер и млеко са медом, стављали нам на прса облоге од алкохола и мекиња или воштане плоче; лежали смо на посутој трињи, плеви или ливадској трави попрсканој комовом ракијом. Кашљало се одређен број дана и све би одједном престало.
Људи који путују у земље ризика добијају одговарајућу вакцину. И шта се дешава? Углавном обољевају они који су те вакцине и добили. У сваком случају има довољно аргумената да би се могла покренути акција, али не да се донесе закон и укину вакцине, јер је то у Србији скоро немогуће, иако су неке земље (Енглеска, Француска, Немачка, Шпанија) то већ одавно урадиле. Америка није то учинила и сви знамо зашто. Пре свега због разних „непопуларних и неподобних популација“, како их они називају. Многи људи се боје вакцине, мада је известан део становништва везан за њих. Друго, има ту разних користи, навика, предрасуда, па се човек не може борити против тога лако и једноставно.
Али може се повести нека акција, која би могла да резултира једним великим експериментом — просто да се на неколико година у једном граду вакцине делимично укину и да се прати шта се дешава са људима који су вакцинисани. Треба проверавати сваки случај обољења од канцера и инфаркта, утврдити од чега је тај човек вакцинисан и како је ту вакцину поднео. Додуше, има лекара из Дечје клинике у Тиршовој и Институту за мајку и дете који су против тога (имамо њихова имена и телефоне). Свако може да буде уцењен, може да добије спор или га изгуби. У једној фази (1957-1959) било је масовног умирања, а периоду 1995-1999 жива полио-вакцина заменила је мртву Салкову вакцину. Значи, Сејбин је 1957.године срушио Салкову и лансирао своју (живу) вакцину и први литар тих са заразним вирусом СВ40 поклонио баш Србима?!
Кад сам устао и рекао шта се догодило, Сејбин је тврдио да причам глупости (он је Јеврејин, а Срби су му спасли породицу од нациста, па је зато тај литар вакцине поклонио Србима). Значи, полио-вируси су већ онда били контаминирани разним базним вакцинама. Још онда су рађене пасаже кроз заражене мајмунске бубреге од мајмуна из резервата и дивљине, и то посредством једног немачког брачног пара који је организовао транспорте из Африке. Они су Србима помогли да се договоре са Индусима да обавезно купују сваке године 300 милиона полио-вакцина (у Индији се не вакцинишу сви грађани ни од других болести). Онда се догодио Марбуршки инцидент кад је транспорт,“ грешком“ скретничара, отишао на споредни колосек и испао из шина. Седам дана није могао да настави пут, па се развила болест, од које су умирали не само мајмуни него и немачко-афрички пратиоци, а понекад и српски.
Уместо да захвале Богу што више не раде без контролисаних мајмуна, наши људи су наставили са старом праксом. Онда је челник Торлака хтео да ублажи финансијски губитак и почео је да анестезира мајмуне, ради пасажу кроз живе мајмуне и користи заразу из читавог мајмунског тела, а не само из извађених бубрега, чиме је целу ствар претворио у руски рулет, тако да 61% женске популације добије канцер дојке и да Србија постане првак света у канцеру. Онда су пожурили да то пренесу преко Антлантика (ваљда су хтели да Бразил не буде првак света само у фудбалу већ и да нам преузме примат у канцеру), али је неко дојавио Бразилцима да је то опасно и да не купују вакцине, како не би прошли као Индуси (Индуса има данас 1,1 милијарда, па се та огромна штета од 300 милиона мање осећа).
Челник са Торлака сигурно је очекивао Нобелову награду, ако анестезирањем живих мајмуна искористи стопостотну заразу за израду вакцине и тако потопи Бразилце. Потом је Овча молила да јој се каже колико је опасно удисати дим од спаљених мајмуна. Ако сте поверовали у „Тодорову причу“ о фотонима, сорабима, и митохондријама, а надам се да јесте, онда сте добро урадили што сте их најурили. Сад Београд не мора да више брине због несташице меса, због неке катаклизме, јер Торлак лиферује тоне и тоне смрзнутог мајмунског меса за дужи период.
Међутим, мајмунско месо није исто што и месо лудих крава — оно садржи неке друге сорабе и митохондрије. Додуше, мајмуне нисмо јели, јер су опаснији, а краве и овце смо одувек јели, па то не мора да смета. Спаљено људско полиом вакцинисано месо више ће шкодити кравама и овцама. Бразилци су се извукли без обзира ко им је дошапнуо, Нобелова награда за Торлак је пропала, али су бар спасене дојке бразилских девојака. Фестивал у Риу ће живети у здрављу и весељу и без спске полио-вакцине. Тај канцер из праве поклон-вакцине 1957-1959. године, односно базираних вируса од 1990-1999. године означио је галопирајући канцер. А како стоји ствар са другим вакцинама? Антитетанус-серум даје се у пуној концентрацији и за кратко време руши имунитет, сруши најспремнијег спортисту, ХИВ позитивног убија за три до девет дана, а средње разблажени серум даје се оптимално за подобне особе.
Вакцинација данас
Системске вакцинације не могу у данашње време, саме по себи, никако бити оправдане. Међутим, то не значи да морамо протерати вакцине у потпуности. У одређеним ситуацијама када се (у некој фабрици, школи или обданишту) појави епидемија, попут малих богиња или великог кашља, свакако треба вакцинисати читав колектив и на тај начин спречити даље ширење заразних болести. Познато је и какве начине понашања треба практиковати за време трајања епидемије, које хигијенске мере, мере заштите, какву исхрану треба примењивати и како, помоћу различитих препарата, подизати имунитет људи. Затим, треба напоменути и то да је вакцинација оправдана само у одређеном тренутку, на одређеном месту и треба да траје онолико колико траје сама епидемија.
Помирени смо са чињеницом да је код нас општеприсутна једна вакциноманија — и деца и одрасли вакцинишу се великим бројем вакцина, а у току живота постоје и додатне ревакцинације. У вези с тим поставља се основно питање: да ли је истина или заблуда да давањем вакцина, на прави начин и истински, подстичемо развој свог сопственог имунитета и да ли то са собом повлачи и неке озбиљне последице по здравље? Када чује реч „вакцина“, свако од нас зна да је то неки узрочник који је мање или више умртвљен. Свима нама је познато да вакцине могу садржати дезактивиране (мртве) или атенуиране, односно само ослабљене узочнике одређених болести. И сада се поставља питање како изгледа када један такав материјал путем вакцине и крвотока доспе у наш организам.
У данашње време, свака вакцина је састављена од три различите врсте материјала. То су: (1) вируси, (2) други вируси и бактерије и (3) отровне хемикалије.
1) Вируси могу бити мртви или „ослабљени“. Код типова вакцина са мртвим вирусима само се претпоставља да су вируси у њима заиста мртви, док ублажене вакцине садрже живе вирусе који су додавањем отровних хемикалија ослабљени. Вакцине са живим вирусима се могу сликовито приказати као ситуација, у којој једемо месо болесне, али још живе краве. Свима је познато да је опасно јести месо животиње, која је убијена отровима, јер се они још увек налазе у месу. То је оно што добијамо у вакцинама са мртвим вирусима.
А шта се тек дешава у случају када се узима део мртве или живе животиње и убризгава директно у крвоток? И вирусе можемо схватити као животиње, иако веома мале. И управо се вируси убризгавају у крвоток током вакцинације. У случају ослабљених вируса имамо сићушне животиње које нису само слабе већ су полумртве! Полумртва животиња је већ болесна или ће ускоро оболети. Ослабљени вируси представљају комбиновану „чорбу“ – један део „чорбе“ садржи мртве вирусе; други део садржи полумртве вирусе; а трећи део оштећене вирусе који ће се ускоро опоравити. Неки ће постати јаки и енергични; а неки ће остати болешљиви, али ће ипак живети и размножавати се.
2) Други вируси и бактерије. Ни у једној вакцини се не налази само један тип вируса. Због природе извора, одакле их медицинске лабораторије добијају, та мешавина садржи веома много различитих бактерија и вируса. Лабораторијски техничари узимају серум из гноја мајмуна, крава, свиња и других животиња, а онда покушавају да га „прочисте“. Али, пошто раде са тако сићушним створењима, нема економичног начина, којим се може издвојити већина страних супстанци и облика живота из те узете течности. Уствари, техничари не раде директно са малим количином серума. Велике количине серума се производе у бачвама, а испитују се само мали узорци из појединих бачви.
3) Отровне хемикалије. У лабораторији се једна или више отровних хемикалија меша са чорбом, у којој су вируси, како би се ослабили или убили. Што се тиче мртвих вируса, било би тешко касније потпуно елиминисати отровне хемикалије, које су коришћене за њихово убијање. Међутим, што се „ослабљених“ вируса тиче, отрови морају ту да остану, како би вируси остали полумртви. Поред уношења страних протеина, па чак и живих вируса у крвоток, свака вакцина поседује сопствене конзервансе, неутрализаторе и носеће агенсе, а све то представља стране супстанце за људско тело.
На пример, троструки антиген вакцине ДТП (дипхтериа, тетанус, пертусис) садржи следеће отрове: формалдехид, живу (тимерозал) и алуминијумфосфат. Информативни лист за полио-вакцину наводи ћелијску културу мајмунских бубрега, лакталбумин, хидролизат, анитбиотике и телећи серум. Информативни лист за ММР- вакцину (мале богиње, заушке, рубеолу) наводи пилећи ембрион и неомицин, који представљају једну мешавину антибиотика. Пилећи ембрион, ћелије мајмунског бубрега и телећи серум су страни протеини, биолошке супстанце од животињских ћелије, које својим директним уласком у крвоток могу да постану део генетског материјала. Ови страни протеини, као и други носачи и производи реакција на вакцину представљају потенцијалне алергене и могу да изазову анафилактички шок код примаоца. Хемијски отрови слабе имуни систем тела, који почиње да се бори против тих чудних супстанци као што је формалдехид, који је, у ствари, течност за балсамовање. У међувремену, вируси и / или бактерије су пронашли ћелије, у које ће се уселити, користећи при том ћелијску структуре ДНК и РНК за сопствено размножавање. Када се довољно размноже, могу да нападну тело, које је већ ослабљено токсичним хемикалијама.
Сврха вакцинације састоји се у томе да тело наведе да производи антитела која ће за извесно време обезбедити имунитет од одређене болести. Међутим, вакцине улазе директно у тело и њих јетра не „цензурише“. Поред антибиотика и хемикалија које умртвљују вирусе, вакцине се првенствено састоје од страних протеина животињског порекла. У нормалним околностима се — ради заштите организма — конзумирани протеини, хемикалије и друге супстанце обрађују се у јетри. Међутим, вакцинацијом се те стране супстанце уносе директно у крвоток што може да представља велики и тежак шок за одбрамбени систем.
Само давање вакцина ради изазивања реакције у виду производње антитела ништа не значи. Једина истинска антитела су она која добијамо природним путем, док се убризгавањем вакцине ремете веома осетљиви одбрамбени механизми код човека. У нормалним околностима болест спонатно улази у тело и филтрира се кроз сложену мрежу телесне одбране, док вакцине, убризгане директно у крвоток, заобилазе многе од тих одбрамбених система и добијају непосредан приступ ткивима и органима. Након што су се вируси из вакцине успешно суочили са различитим елементима имунитета, они ће се — када Т-ћелије наиђу на неке друге и нове вирусе — прилагодити претходној ситуацији, а одбрана ће их пустити да живе и споро се умножавају. Све ово подсећа на АИДС.
У вези са вирусом сиде постоје нека спорна питања. Како је ушао у људе када га никад раније нису имали? Према неким теоријама, не морамо да трагамо даље од полио-вакцине. Др Џонас Салк развио је полио-вакцину са мртвим вирусима, а затим је др Алберт Сејбин 1959. године осмислио начин да убаци ослабљене полио-вирусе у човека. Њу је назвао оралном вакцином са живим вирусима против полиомијелитиса. Чим се Сејбинова вакцина појавила на тржишту, одмах је избила у први план, а Салкова вакцина је гурнута у страну. Милиони људи су прогутали ослабљене полио-вирусе, али су са њима прогутали још нешто.
Осим ослабљених полио-вируса, ова вакцина садржи још много других супстанци. Ту су страни протеини, клице и вируси који су се налазили у бачвама компаније за производњу вакцине, у којима су узгајани специфични вируси за вакцинацију. У случају Сејбинове оралне полио-вакцине ту се налазио и СВ-40. То је један моћан и веома опасан вирус, који никада раније није уношен у човека. Једини начин, на који се тај вирус природно може добити је конзумирање тек убијеног, некуваног афричког мајмуна. Када су истраживачи развили те полио-културе, које су дате милионима људи у облику вакцине, начинили су малу грешку: те културе су биле контаминиране вирусима СВ-40, који су се налазили у ћелијским културама мајмунских бубрега, који су коришћени у производњи вакцина. Међутим, са тада доступним техникама, научници нису могли да утврде да се вирус налазио у културама исецканих мајмунских органа у њиховим лабораторијама. Тек су 80-тих година прошлог века открили оно што су више од 20 година уносили у човека.
Данас постоје научници који верују да је убацивање вируса СВ-40 у човека од 1960. године па наовамо поставило основу за ужасну пошаст коју сада имамо. То је синдром хумане имунодефицијенције и његов прекурсор ХИВ. Не само да СВ-40 започиње процес слабљења имуног система, који ХИ-вирус наставља, већ изгледа да СВ-40 делује као окидач за покретање ХИВ-а. Међутим, ХИВ мора прво да уђе у тело. То захтева одређене активности, за које су заинтересовани само одређени људи. Међутим, када се једном нађе у телу, онеспособљавајући ефекат СВ-40 вируса омогућује ХИ-вирусу да започне са радом, а да га природна одбрана тела не може уништити. Овај вирус, моћни имуносупресор и окидач за покретање ХИВ-а, био је, у ствари, узрочник сиде у људском роду.
Када је вирус СВ-40 већ једном убачен у довољан број људи, он може, под одређеним условима, да се даље преносити на друге. Тако је СВ-40 пронађен код особа са леукемијом, тумором мозга и другим типовима рака, а нађен је и код људи са ХИ-вирусом. Скоро бесконачан број мајмунских вируса може да контаминира полио-вакцине. Зато није никакво изненађење што се читав низ вируса проналази се културама вакцина. Као што је познато, полио-вакцина садржи ћелијску културу мајмунских бубрега и телећи серум, одакле сва та пошаст потиче.
Године 1992. британски медицински часопис „Ланцет“ објавио је две важне ствари. Прво, орална полио-вакцина је експериментално коришћена средином 70-тих за лечење повратних херпеса. Друго, вакцина је могла да буде контаминирана низом ретровируса (споро делујућих вируса), а ХИВ је један од њих, дакле ретровирус. Истакнути истраживачи сиде свесни су тих чињеница. У тражењу урочника сиде, неки од њих иду корак даље од полио-вакцине и указују и на друге вакцине као на преноснике сиде. Др Роберт Гало водећи је истраживач у области сиде са Националног института за рак. Он је 1987. године изјавио „Лондон тајмсу“ да је вакцина против вариоле окидач сиде.
Још далеке 1965. године истраживачи су утврдили да је, након давања орлане полио-вакцине, вирус СВ-40 пронађен у садржају црева. То је могло да се догоди само ако се СВ-40 налазио у оралној вакцини и ако је био довољно виталан да се размножава довољно брзо да би се убрзо након уношења пронашао у столици. Ако су научници знали да се велике количине овог вируса налазе у телу већ неколико дана након примања вакцине, зашто је онда западњачка фармацеутска индустрија наставила да производи полио-вакцине?
Један чланак из 1964. године наводи да је СВ-40 пронађен у столици код 10 од 35 деце која су добила оралну полио-вакцину. Од 1960. године, вирус СВ-40 је темељно истраживан и при том је установљено да су његове клиничке манифестације у лабораторијским животињама сличне тзв. вирусу сиде, а повезан је и са растом тумора и урођеним манама.
Све поменуто скреће пажњу на кампање вакцинације против вариоле. Захваљујући „просветљеним цивилизацијама“ Европе и северне Америке, годинама су чињени огромни напори да се људи других земаља вакцинишу различитим вакцинама. Седам земаља у централној Африци има највише стопе сиде: Бурунди, Малави, Руанда, Танзанија, Уганда, Замбија, Заир, а то су управо земље са највећим бројем вакцинисаних људи. Према Светској здравственој организацији (WХО), Бразил је једина земља јужне Америке, која је укључена у кампању вакцинисања против вариоле и има највећу стопу пацијената оболелих од сиде на том континенту.
У периоду када је држала санаторијум у Јужноафричкој Републици, Тодоксинова научна група радила је на томе. Наиме, ми смо тада успели да изнесемо један већи број доза вакцина које су даване афричкој деци. Испитивање тих вакцина извршено је у еминентним лабораторијама у Србији, које, разумљиво, овом приликом нећу наводити. Тада је откривено да је у свакој дози од испитиваних вакцина постојао изузетно висок садржај тешких токсичних метала — жива, олово, никл и други. Довољно је једном новорођенчету дати једну такву вакцину да му се уништи коштана срж, која је главна потпора одбране читавог организма. Ако још поменемо и разне додатне ревакцинације у току живота, ода је потпуно јасно да свака од њих само увећава ризик за настанак најтежих обољења, па чак и сиде. У том случају, она се јавља потпуно без присуства ХИВ-вируса са свим оним пратећим, катастрофалним болестима, јер је тиме супримирана главна делатност коштане сржи, а то је производња одбрамбених ћелија.
Постоји још један фактор који треба узети у обзир при разматрању могућих веза између вакцина и ХИ-вируса, а то је фактор генетских мутација. Пошто вакцине садрже низ страних вируса, оне након уласка у људско тело (убризгавањем директно у крвоток) имају способност да делују на људска ткива и да постану део њих. Сем тога, вируси имају способност да преносе генетске отиске са једног домаћина на другог. Пошто садрже чист генетски материјал (РНК и ДНК), могу да га пренесу на новог домаћина и да нападну његове ћелије.
Полио-вакцина садржи, на пример, ћелије мајмунског бубрега и телећи серум, док се комбинована вакцина против малих богиња, заушки и рубеола припрема се у пилећем ембриону. Мајмунски бубрези, телећи серум и пилећи ембрион представљају страни протеински ћелијски материјал. Уместо да пролазе кроз стомак и делимично прераде, они се у свом сировом стању директно убризгавају у крвоток, па тако тога могу да промене нашу генетску структуру и нанесу велику штету људском организму.
РНК-вируси могу да приђу ћелијској ДНК, створе сопствену вирусну ДНК-верзију (као негатив фотографије) и ту вирусну ДНК убаце у људску ћелију. Ако вируси носе генетски материјал других живих врста, они ће на овај начин унети и тај материјал. Зато се поставља питање да ли програми вакцинисања против грипа, полиомијелитиса, заушки и рубеоле могу да унесу у људе РНК за формирање „провируса“, који се касније испољава у виду болести, као што су реуматоидни артритис, мултипла склероза и рак.
У истраживању деветнаесторо деце са хроничном реуматоидном болешћу, вирус рубеоле је изолован из ћелија седморо деце, али није пронађен ни у једном случају контролне деце. Већина деце је примила живу вакцину против рубеоле. Занимљив је случај 19-годишњег регрута, који је на лекарском прегледу класификован као здрав. Два месеца касније, вакцинисан је против аденовируса, малих богиња, рубеле, грипа и других болести и у року од две или три недеље добио је потпуно развијену сиду. Каснији извештај је гласио да је асимптоматски инфициран пре него што је ушао у службу. Међутим, није имао ХИВ до вакцинације – а то се затим у року од неколико недеља прометнуло у сиду.
Биолошки или генетски инжењеринг данас су ружна реч, која означава промену и изобличење ћелија у нешто сасвим друго. Људи га се боје, и то са добрим разлогом. Међутим, у вакцинацији то се практикује годинама. Џошуа Ледерберг са катедре за генетику Медицинског факултета Универзитета у Стенфорду изјавио је још 1967. године: „Употребом живог вируса у масовним кампањама вакцинисања, ми већ спроводимо генетски инжењеринг у великим размерама“. Такође је рекао да „живи вируси представљају генетичке поруке коришћене за програмирање људских ћелија“.
Када се особа вакцинише у време када се њено тело бори са болешћу која се налази и тој вакцини, она може изненада да буде надвладана још горим нападом болести. То се назива провокативни ефекат вакцина. Када се вакцина током инкубационог периода болести или током латентне инфекције убризга у ткиво, може довести до акутног напада болести. То значи да је инкубациони период скраћен или је латентна инфекција, која можда не би довела до испољавања болести, претворена у клинички напад. Тифусна грозница и полиомијелитис су две болести, код којих је тзв. провокациони ефекат највише проучаван, али постоје докази који показују да се он јавља и у случају других болести.
Опасно је и обмањујућу тврдњу да нас вакцина чини „имуним“ или да нас штити од акутних болести, ако она само потискује болест дубље у унутрашњост организма. Због тога болест носимо хронично, при чему наши одговори на њу постају све слабији, а склоност ка излечењу или спонтаном разрешавању постаје све мања. Вакцинација може да изазове промене у спорим вирусима и промене у механизмима ДНК. Пошто се убризгавају директно у крвоток и тиме заобилазе природне имуносистеме тела, вакцине могу да преваре тело, како би их прихватило као природне супстанце које не треба уништити.
Живи вируси, који се путем вакцине убризгавају у људско тело, способни су да у њему, у латентном облику, живе годинама. Деценијама касније могу да се активирају, размножавају и изазивају промене у телесним ткивима и органима. Тај развој се врши на тај начин што вируси везују свој генетски материјал као екстра честицу (епизом) за геном ћелије домаћина, који представља један сет хромозома и њихових гена који се налазе у свакој телесној ћелији. Приликом размножавању генома домаћина (да би се начинила нова ћелије) размножава се и вирус. Док ћелија-домаћин наставља са вршењем већине својих нормалних функција, вирус врши своје додатно кодирање.
Овим процесом нарочито је погођена тимусна жлезда, чији је секрет тимозин неопходан за сазревање и функционисање Т-лимфоцита у телу. Абнормалности у функционисању тимуса доводе до низа поремећаја имунитета који се манифестују појавом аутоимуних и неопластичних болести. Познато је да пацијенти са леукемијом, раком и реуматоидним артритисом имају поремећен тимусно-зависни имуни систем. Занимљиво је да се тимусна жлезда брже дегенерише код Американаца него код људи из Индије, где се даје мањи број вакцина.
Постоји превише непознатих ствари о опасностима од ефеката вакцинације, у поређењу са опасношћу од добијања и патње од различитих болести. Већина случајева малих богиња (рубеола), када је велики део популације изложен клицама, није озбиљна, а њени симптоми се генерално повлаче у року од две недеље. Међутим, један случај у 100.000 доводи до субакутног склеротичног паненцефалитиса (ССПЕ), односно до смртоносног отврдњавања мозга. Људи који су вакцинисани против малих богиња су, међутим, изложени четири пута већој вероватноћи добијања болести, од којих нису били вакцинисани.
Преношење малих богиња је јасно документовано међу вакцинисаним особама. У неким великим епидемијама 95% популације било је вакцинисано. У медицинским уџбеницима може се прочитати да вакцина против малих богиња може да проузрокује проблеме са учењем — ретардацију, атаксију, асептични менингитис, поремећаје са нападима, парализу и смрт. У секундарне компликације ове вакцине спадају енцефалитис, субакутни склерозни паненцефалитис, мултипла склероза, токсична епидермална некролиза, анафилактички шок, Рејев синдром, Гијен-Баров синдром, поремећаји у згрушавању крви, јувенилни дијабетес, Хочкинова болест и рак. Са појавом вакцине против малих богиња јавили су се нови, чудни облици „малих богиња“. Слични резултати су уследили и након увођења других вакцина. То су болести са новим, запањујућим низом компликацијама. Синдром атипичних малих богиња – упала плућа, петехије (кожне мрље), едеми и јак бол – не само да је тешко препознати као мале богиње, већ је често у потпуности занемарен.
Због боље обраде и веће хигијене рана, број случајева тетанусне инфекције се током XX века постепено смањивао и то је почело пре него што је развијена вакцина против тетануса. У случају повреде, рану треба добро очистити и не дозволити да се затвори, док не дође до зацељења испод површине коже. Пажљиво прање сапуном и водом, водоникпероксидом или неким другим дезинфекционим средством уклања опасност од инфекције тетанусом. Иако 40% популације сада није вакцинисано против тетануса, број случајева ове болести и даље опада.
Вакцина против тетануса може да доведе до низа озбиљних компликација, укључујући ту повратни апсцес (гнојни процес), високу темпеаратуру, оштећење нерва унутрашњег уха, анафилактички шок, губитак свести и демијелинизирајућу неуропатију (прогресивну дегенерацију нерава). Ревакцинација против тетануса изазива привремен пад броја Т-лимфоцита у крви испод нормале, а њихово највеће смањење следи две недеље после вакцинације. Ти измењени односи у паду броја Т-лимфоцита слични су онима као код особа оболелих од сиде.
Случајеви дифтерије су ретки. У периоду од 1900. до 1930. године, пад броја случајева дифтерије је био већи од 90%, а тек касније је развијена вакцина против дифтерије. До пада броја случајева дошло је захваљујући бољој исхрани и санитарним условима. У сарадњи са ФДА, Амерички биро за биологију је 1975. године, поднео извештај који је открио да токсоид дифтерије није, као агенс за имунизацију, ефекасан у мери, у којој би се то могло очекивати. Зато се дифтерија може појавити и код вакцинисаних особа, а и сама трајност токсоидовог имунитета је под знаком питања. О овоме још неколико података. Немачка је отпочела са обавезном вакцинацијом против дифтерије 1939. године. У року од само три године међу вакцинисаним особама било је 150.000 оболелих, а у Француској (до 1943. године) било је 47.000 таквих случајева. Међутим, у Норвешкој, која је доследно одбијала вакцинацију, било је само 50 оболелих од дифтерије.
Полиомијелитис (спинална дечја парализа) може да доведе до озбиљне парализе, али 90% изложених, чак и током епидемије, не испољава никакве симптоме. Након производње Салкове вакцине 1955. године, на тржишту се 1959. године појавила и Сејбинова орална вакцина, па је забележен нагли пад случајева полиомијелитиса. Данас се полио скоро и не јавља, па су многе европске земље одбиле да користе полио-вакцину. Упркос томе, број полио-обољења наставила да опада истим темпом као у Америци, где се та вакцинација спроводи. Научна истраживања вршена су у областима, у којима је спроведена вакцинација против полиомијелитиса. Често се дешава да се стопа полио-инфекције удвостручила након вакцинације.
Др Џонас Салк развио је прву полио-вакцину 1955. године и за њену производњу користио мртве полио-вирусе. Он је 1976. године сведочио пред конгресним комитетом САД да је орална вакцина са живим вирусом била главни, ако не и једини, узрок свих пријављених случајева полиомијелитиса од 1961. године. Године 1955. почели су да се јављају случајеви нове болести. Названа је паралитички полиомијелитис. Ова нова болест је и потпуности била проузрокована полио-вакцинама.
Полиомијелитис захтева посебну бригу. Међутим, познато је да су калијум, јод, калцијум и магнезијум значајни за успешно лечење полиомијелитиса. Познато је да је прерађени шећер извлачи калцијум из тела, па полио-вирус може да нападне нерве. Чим се полиомијелитис појави, пацијента треба сместити у топлу купку, при чему му само глава вири из воде и држати га ту неколико сати. То помаже лекукоцитима да се боре против вируса. Такође се препоручују високе дозе витамина Ц.
Иако је број „дивљег“ типа полио-вируса наставио да опада, бројност вакцином индукованог типа се знатно повећала. Полио, од кога се оболевало природно, тј. не од полио-вакцине, последњих неколико деценија је постао толико редак да су му медицински експерти дали посебно име „дивљи“ полио. У детаљном истраживању десетогодишњег периода (1973—1983), центри за контролу болести (ЦДЦ) са седиштем у Атланти (САД) установили су да је 87% свих случајева полиомијелитиса проузроковано полио-вакцином. Извештај је такође напоменуо да је петоро Американаца добило полиомијелитис током путовања у стране земље. У вези са оралном полио-вакцином постоји посебан – веома опасан – проблем, кога бисмо морали да будемо свесни: Ако је ова вакцина дата детету, довољно је да дотакнемо дете и да добијемо паралитички полио – високо заразни полио-вирус из вакцине прошао је кроз кожу.
Бенџамин Сендлер, лекар при Отинској болници за ветеране у Северној Каролини, објавио је 1948. године књигу Исхрана спречава полиомијелитис. Када особа једе знатне количине хране која садржи прерађене шећере, каже се у књизи, шећер извлачи калцијум из костију, мишића и нерава, па је полио-вирус у стању да нападне ослабљене нерве, што има за резултат обогаљујући полиомијелитис. Статистике су показале да су земље са највећим уносом шећера по глави становника имале највећи број случајева полиомијелитиса. Током лета деца једу највише хране која садржи шећер (газирана пића, сладоледи, слаткиши, итд.), а добро је познато да полио напада баш лети. Примена полио-вакцине је почела средином 50-тих година прошлог века. Отада је уследио тако упечатљив пораст броја случајева полиомијелитиса да влада тренд званичног пријављивања случајева полиомијелитиса као „менингитиса“.
Заушке су ретко опасне у детињству; обично нестају у року од 10 дана након обољевања на природан начин, а као резултат болести стиче се имунитет. Међутим, опасно је када их добију мушкарци после пубертета. Код око 35% оболелих, оне развијају орхитис (запаљење тестиса), што може да доведе до трајног стерилитета. Пошто вакцина против заушки пружа привремени имунитет који постепено слаби и нестаје, то се дешава да дечаци који су већ примили вакцину против заушки добију заушке током живота са опасним компликацијама. Статистике откривају да се заушке све чешће јављају након детињства, и то као последица вакцинације против заушки. Вакцина против заушки, такође, може да изазове непосредне и штетне реакције, укључујући ту и нападе грознице, осипе, једнострану нервну глувоћу и енцефалитис. Примена вакцине током адолесценције могла би само да продужава проблем слабљења имунитета и да помери појаву болести и њене компликације на још старију популацију.
Из године у годину вакцине против грипа (инфлуенце) варирају по типу и ефектима. У покушају да се савлада епидемија грипа за дату годину, стално се развијају нови сојеви вируса, што значи да вакцинација против грипа из претходне године не може да помогне особи током наредне године. Више од 500 људи, који су 1976. године примили вакцину против грипа у САД, остало је парализовано уз Гијен-Баров синдром, а од тог броја умрло је 30 лица. Медицински извештаји откривају да су мултипла склероза и Гијен-Баров синдром били један од ефеката програма вакцинације против свињског грипа. Сем тога је могуће да вирус из вакцине против свињског грипа оштећује или уништава мијелин који облаже спољашност нерава.
Др Роберт Коуч са Бејлор-универзитета из Хјустона (Тексас) сведочио је 1982. године пред Америчким саветодавним комитетом за здравствену заштиту, који је надлежан за имунизацију. Он је говорио о већем броју старијих особа које су имале историју хроничних поремећаја. Након што су примили вакцину против грипа, неке од алергија и других здравствених поремећаја су се погоршали; код болесника са хипертензијом дошло је до пораста крвног притиска; код дијабетичара се јавио повећан ниво шећера у крви; код особа са гихтом стање се погоршало, а код лица са Паркинсоновом болешћу дошло је до повећања нестабилности и неспретности.
Када дете добије рубеоле, резултат је блага болест са мало проблема. Симптоми су: цурење из носа, бол у грлу, веома блага температура и донекле увећани, осетљиви лимфни чворови са стране врата, док се на кожи појављују ружичасте, благо уздигнуте оспе. Међутим, ако трудница оболи током прва три месеца трудноће, може родити дете са урођеним манама (дефекти екстремитета, ментална ретардација, поремећен вид, оштећен слух или срчане мане). С тога је очигледно опасно вакцинисати девојчицу против рубеоле. Имунитет нестане касније када је она већ одрасла особа и може на кожи да добије рубеолу. То је довољан разлог, због чега вакцину против рубеоле не треба давати деци. Иако је у медицинским круговима познато да приближно 25% вакцинисаних губи имунитет у року од пет година, деци се ММР-вакцине, које укључују вакцину против рубеоле, и даље дају рутински. Ни дечаке не треба вакцинисати против ове болести, пошто је она за њих релативно безначајна. Са друге стране, вакцинација против рубеоле повећава шансе да трудна жена добије рубеолу од детета које је недавно вакцинисано.
У негативне споредне ефекте вакцинације против рубеле спадају: артритис, артралгија (бол у зглобовима) и полинеуритис (бол периферних нерава или парализа). Необична је чињеница да су два медицинска часописа известила да се у многим болницама од целокупног особља захтева да прими вакциуну против рубеоле. Док лекари одбијају да приме вакцине, друго болничко особље их добровољно прима. У другом извештају је поменуто да 90% акушера и више од 2/3 педијатара одбија да прими вакцину против рубеоле.
Велики кашаљ (пертусис) може да буде опасно обољење. Јак кашаљ може толико да ослаби тело, да особа умире од недостатка кисеоника. У већини случајева, болест није фатална, али је најопаснија када је добију деца млађа од шест година. Не изгледа да иједан познати антибиотик и ублаживач кашља може да побољша стање. Начин развоја имунитета против великог кашља није јасан, због чега мало знамо о принципу имунизације против бактерије која га изазова. Да би се створила заштита од кашља, даје се цела бактерија, како би се домаћину омогућило да створи ефикасан имунолошки одговор. Због тога се укључују све компоненте бактерије, укључујући ту и токсичне.
Број случајева великог кашља опадао је у годинама пре увођења вакцине против пертусиса. Од 1900. до 1935. године стопа смртности од ове болести је опала у САД за 79%, али је, због проблема са вакцином, стопа смртности од почетка вакцинације поново порасла. Извештаји у медицинској литератури о озбиљним штетним последицама (шок и оштећење мозга) код одојчади прималаца вакцине против пертусиса односе се на период од 1930. године до данас. Многобројни докази су повезали вакцину против великог кашља са каснијом појавом астме и поленске грознице. Сем тога, вакцина против пертусиса ефикасна је 40–45%, а њен имунитет је краткотрајан. При том ризик од појаве инфекције износи 95% само 12 година након вакцинације.
ДТП представља комбиновану вакцину састављену од вакцина против дифтерије, тетануса и пертусиса и се најчешће се даје малој деци. Опасности вакцина против тетануса, дифтерије и пертусиса су већ размотрене. ДТП-вакцина их све комбинује у један „пакет“, при чему званичници здравственог одсека у свим државама рутински захтевају да свако дете добије ову вакцну, да би могло да похађа државну школу. Вакцине против дифтерије, тетануса и пертусиса се обично дају у једној дози, званој „ДТП-вакцина“. Формалдехид, тимерозал (једињење живе) и алуминијум фосфат (све јаки отрови) користе се за „стабилизацију“ клица у ДТП-вакцини, али и за низ других вакцина. Отровне хемикалије које се користе за „стабилизацију“ доводе до тога да неки вируси оболе, неки угину, а неки се потпуни опораве. А онда се питамо зашто, након вакцинације, део деце добија неку чудну болест?
Једно дете ће развити једну, а друго другачију врсту болести, што зависи од тога, у ком ће се смеру кренути већина ослабљених вируса. Развој болести зависи и од других вируса, који се налазити у говеђем или мајмунском гноју, из кога су узети вируси. а зависи и од општег здравља детета и његове исхране, као и од броја вакцина које добија у датом тренутку. При том је важно да ли се ради о првој вакцинацији или трећој, односно четвртој у серији. Након убризгавања, брзо циркулишући крвоток носи целу „колекцију“ хемикалија и вируса и брзо раздваја вирусе од хемикалија, које су их држале у ослабљеном стању. Последично, хемикалије слабе имуни систем, док страни вируси почињу да расту и да се размножавају. На сваком паковању ДТП-вакцине пише да „симптоми повезани са неуролошким поремећајима“ и „прекомерно вриштање“ могу да уследе након вакцинације. ДТП може да проузрокује и температуру преко 39,50Ц, конвулзије, измене свести, фокалне неуролошке знаке, вриштање, шок, колапс, тромбоцитопеничну пурпуру.
Поред ДТП-вакцине, ММР комбинована вакцина представља још једну значајну вакцину која се даје деци. Она се састоји од ослабљених вируса малих богиња, заушки и руболе. Ова вакцина се обично даје у облику само једне ињекције детету од 15 месеци или старијем. ММР изазива исте проблеме, о којима је раније било речи под појединачним вакцинама против малих богиња, заушки и рубеоле. Пошто се три вакцине комбинују у једну, то постоји, као и случаја ДТП вакцине, додатна опасност због наглог и превеликог оптерећивања дечјег имуног система.
Посебно опасна компонента ММР-вакцине јесте средство против рубеоле. Истраживање из 1988. године, која је објавио британски медицински часопис „Ланцет“, открива да ММР-вакцина може да представља узрок аутизма. Аутизам се обично развија пре 30 месеци старости, када погођена деца губе интелектуалне и више мождане функције. Она постају повучена, окренута себи, неспособна за комуникацију. После вакцинације се код једног дела деце, осим аутизма, развијао и један необичан цревни проблем. Том новом цревном обољењу дато је име илео-лимфоидно-нодуларна хиперплазија.
Абнормална имуна реакција може да представља узрок који лежи у основи бројних случајева аутизма. Наиме, при реакцији на ММР-вакцину, тело детета производи антитела која нападају мозак и разлажу мијелин. Мијелин облаже нервна влакна и служи као изолација, па захваљујући томе нервни сигнали могу да пролазе кроз тело. Ниједно од деце која нису оболела од аутизма није испољило производњу антитела, која представљају знак необичне реакције на вакцину против малих богиња. Користећи узорке серума 125-оро аутистичне деце и 92 здрава, контролна детета, антитела су анализирана методама ЕЛИСА и имуноблотинг. ЕЛИСА-анализа показала је знатан пораст нивоа ММР-антитела код аутистичне деце, док је имуноблотинг-анализа открила присуство необичног ММР-антитела у 75 од 125 (60%) узорака серума аутистичне деце, али не и у контролним узорцима серума. Ово антитело је специфично детектовало протеин од 73–75кД из ММР вакцине.
Велике богиње (вариола) је опасна заразна болест због које је уведена вакцинација. Едвард Џенер је открио да може да вакцинише људе користећи кравље богиње и чинило се да то даје људима имунитет против вариоле. Он је користио мртве или ослабљење клице од ове опасне болести и уносио их у тело друге особе. При том је необично да је његов поступак био мање опасан од каснијих вакцина. Запањујућа је чињеница да се 90% свих случајева великих богиња јавља након што је особа вакцинисана. Како би се избегле тужбе због несавесног лечења, смртни случајеви од великих богиња, који се јаве одмах после вакцинације, понекад се називају другим именом, нпр. пустуларни екцем.
Др Чарлс Кембел је установио да се велике богиње, као и маларија, преносе инсектом који сиса крв и да ова обољења нису инфективна. Након пажљивог експериментисања утврдио је да вариолу проузрокује убод стенице (Цимеx лецтулариус). Ова мала створења су, некад давно, боравила у сламарицама. Међутим, то није све. Др Кембел је уочио да је количина оспи (ожиљака) на кожи од великих богиња у директној вези са количином свеже биљне хране коју особа једе или не једе. Према томе, велике богиње представљају само још једну од неколико „болести прљавштине“, укључујући ту и тифус (узрочник: телесни ваши), бубонску кугу (преносе је ваши на пацовима и контакт са изметом пацова), тифусну грозницу и колеру (преносе се преко контаминиране воде). Очигледно, решење за велике богиње лежи у чистој средини и бољој исхрани, а не у вакцинацији.
Хепатитис Б представља озбиљно обољење јетре које су добијали наркомани, док није доспело у банке крви и дато великом броју људи који су примали транфузију. Када је вакцина против хепатитиса Б развијена 70-тих година прошлог века, многи лекари су били забринути да би вакцина могла бити контаминирана вирусом сиде. Занимљиво је поменути да је две трећине лекара са хепатитисом Б одбило да прими вакцину, Међутим, данас многи лекари рутински дају вишеструке дозе ове вакцине и веома малој деци.
Овчије богиње представљају једно од најблажих обољења у детињству. Скоро сва деца се инфицирају, а резултат је развој трајног имунитета. Вакцина против овчијих богиња је развијена 1973. године. За сада се углавном користи за децу оболелу од рака и леукемије. Као што је познато, вирус варичела зостер може, након природне инфекције овчијим богињама, ући у нервне ћелије и касније се испољити као херпес зостер (појасни херпес). Ради се о веома болним кожним везикулама које могу да буду присутне неколико недеља. Међутим, вакцина против варичеле може да изазова херпес зостер и код здраве деце, а овај вирус може да буде и узрок рака. Ова веза никада није доказана, иако су се људске ћелије инфициране вирусом варичеле зостер у лабораторијском окружењу трансформисале у ћелије масовне вакцинације.
Постојећи програми вакцинације представљају два велика одступања од етике и традиције медицинске праксе.
• Програми вакцинације су у супротности са дугом традицијом да све третмане треба индивидуализовати, нарочито када се ради са супстанцама које могу да изазову штетне споредне ефекте.
• Примање вакцина је проглашено обавезним.
Масовне вакцинације су од суштинског значаја за садашњи успех у вакцинисању људи, а не у савладавању болести. Без принуде, вакцинација би сасвим нестала. Предлог Закона о обавезној вакцинације је 1962. године изнет пред амерички Конгрес, и по њему би, да је усвојен, свака особа у Америци морала да буде вакцнисана. Међутим, Закон о обавезној вакцинацији је оспорен напорима група као што су Национана здравствена федерација, Хришћански научници, Природни хигијеничари и други. Због тога су се организације, решене да продају вакцине у великим количинама, концентрисале на доношење Закона о обавезној вакцинацији у појединим државама.
Тренутно, све државе у САД имају неки облик закона о обавезној вакцинацији, којим се захтева од деце да буду вакцинисана против одређених дечјих болести — дифтерија, пертусис, тетанус, мале богиње, заушке, рубеола и полио. Ако се родитељи не повинују закону, њихово дете можда неће бити примљено у школу, а они могу бити изложени кривичним гоњењу. Међутим, најоштрија битка се води на нивоу основне школе. Лекари, школе, локални и државни здравствени одсеци говоре родитељима да државни закони и школске уредбе апсолутно захтевају да се деца вакцинишу, како би била примљена у школу. Током процеса, ови ауторитети наводе на јасан утисак да је вакцинација обавезна и да нема изузетака.
Међутим, родитељи увиђају да су њихова деца млада, али да немају снагу 20-огодишњака. Успут су понешто чули и о чињеницама да се у неким вакцинама налазе живи вируси. Због тога, велики број родитеља покушава да избегне вакцинацију. На њихову забринутост се одговара претњама судским тужбама и одузимањем деце. Да ли је уопште тачно да је вакцинација обавезна без изузетка? У стварности, свака држава обезбеђује могућност којом се родитељима допушта да одбију вакцине, на основу једног или више разлога — медицинског, религиозног, личног, родитељског противљења, итд.
1)За медицинско изузеће је потребно обезбедити медицинске разлоге, зашто не треба вакцинисати родитеље и / или дете. Дете може бити ослобођемо ако родитељи могу да обезбеде писану изјаву или уверење лекара са лиценцом, где се наводи да би вакцина била штетна за здравље детета. Међутим, лекари се обично плаше да сарађују да не би имали проблеме са Одбором за лиценце у својој држави. Због тога се такве изјаве дају доста ретко. У том писму је обично неопходно навести разлог за тражено уверење и временски период његовог важења. Многи закони ограничавају сва таква писма на једну школску годину, па се морају обнављати сваке јесени. Постоје два медицинска разлога која су највалиднија: (1) страх од алергијске реакције код осетљивог детета и (2) спречавање могућег оштећења због ослабљеног имуног система. Оба се могу јавити код детета које је вакцинисано. Нико осим лекара и родитеља неће бити сматран одговорним за такве последице, па је њихова одговорност да заштите дете.
2)Религијско изузеће је генерално боље од медицинског. Међутим, обично није довољно само навести да сте религиозни или да имате лична религиозна уверења. Морате да покажете доказе да сте члан цркве која не верује у вакцинацију. Нема пуно таквих цркава (једина призната деноминација која се правно противи вакцинацији је Црква хришћанске науке).
3)Трећа могућност за изузеће је ослобађање на основу личног убеђења или личног уверења. Лично сте убеђени да вас или ваше вољене не треба вакцинисати. Двадесет и две америчке државе дозвољавају ослобађање на основу родитељског противљења, личног уверења, философског или другог противљења.
Општи образац је да окружни или државни званичници изврше снажан притисак на родитеље да пристану на прописе о вакцинацији што је пре могуће, а прете им судском тужбом и одузимањем деце, што код родитеља ствара панику. Међутим, и медицински ауторитети се налазе у сопственом стању панике. Они су дужни да приморају непослушну породицу да прихвати прави пут, како други не би следили њихов пример. Тврди се да родитељи занемарују своју децу, ако их не вакцинишу. Па ипак, постоји пуно доказа о оштећењима изазваним вакцинама, што указује на то да родитељи који не допуштању да им деце буду вакцинисана не занемарују своју одговорност. Други аргумент је да заједнице морају да захтевају да сва деца буду вакцинисана, како би заштитила другу децу, што је бесмислено. Зар друга деца нису већ вакцинисана и тиме потпуно заштићена од тих болести? Ако вакцине пружају имунитет, онда ће се разболети само невакцинисани.
Познато је да су закон о обавезној вакцинацији одбациле следеће државе, и то: Енглеска, Ирска, Немачка, Аустрија, Швајцарска, Холандија и Шпанија. Нигде и ни у једном тренутку, влада једне земље нема право да родитељима или деци даје вакцину против њихове воље. Они који владају и који би желели да наметну своја мишљења и гледишта имају два главна оружја која могу да користе: непознавање сопствених грађанских права и коришћење застрашивања. Проглашавање епидемије је посебан метод, који се често користи за застрашивање јавности и у борби против противника вакцинације и ревакцинације. У Плацитасу (Нови Мексико, САД) није било вакцинисано довољно људи, па су локалне новине навеле да влада опасна епидемија великог кашља. Насловне стране су објављивале застрашујуће вести. Међутим, у целој области је откривено само три случаја великог кашаља, и то сва три код деце која су вакцинисана против те болести.
За више информација о прописима о вакцинама, потребно је назвати једну или више следећих установа: Здравствени одсек у држави или округу, Државни одбор за образовање или Канцеларију надзорника локалног школског округа. Тражите копију Закона о вакцинацији. Она ће, у писаном облику, садржати захтеве и изузећа. Још један извор представља локална државна библиотека. Погледајте у државним законима под „Закон о здравственој заштити“ или одељке о заразним болестима. Ту ћете наћи листу обавезних вакцина, након чега следе изузећа. Као могућности за изузеће обично се наводе религијска или медицинска уверења. Можете и да назовете или пишете државној управи и тражите копију Закона о вакцинацији.
Главни фактор који је доприносио побољшању здравља у последњих 200 година је побољшана исхрана. Скоро 90% од укупног пада стопе смртности код деце између 1860. и 1965. године због великог кашља, шарлаха, дифтерије и малих богиња било је пре увођења антибиотика и раширене вакцинације против дифтерије. Ако дете добије неку од поменутих болести, далеко је мање изгледа да ће болест бити озбиљна ако се квалитетно храни.
У студији која је обухватила групу деце оболелу од пертусиса, њих 90 је лечено са 500 мг витамина Ц дневно током једне недеље. Деца су се поново добро осећала после 15–20 дана, зависно од тога да ли су примили интравенску или оралну дозу витамина, док је просек код вакцинисане деце износио 34 дана. Да је уведена и трећа група, којој није дат никакав посебан третман, вероватно би се и она опоравила подједнако брзо или чак брже од вакцинисане групе.
Орално давање велике количине витамине Ц је од великог значаја. Установљено је да су деца, уз овакву терапију, била болесна само један дан (без мучнине, повраћања и надражљивости). Дозе витамина Ц износиле су 1000 мг на сваких сат током читавог дана. Педесет таблета витамина Ц од 500 мг растворено је у шољи кључале воде, а затим се додаје 1/4 шоље воћног сока од ананаса, кајсије или поморанџе. Свака кафена кашичица добијеног раствора садржала је 500 мг витамина Ц. Уколико се овом раствору додају калцијум и пантотенска киселина (витамин Б), могу се давати мање количине витамина Ц. Витамин Ц се стално наводи у медицинској литератури. Не само да је потребан за спречавање појаве инфекција узрокованих вакцинама, већ су деца управо та којима највише недостаје витамин Ц, а управо њима вакцине могу да нанесу највећу штету.
Многи смртни случајеви су резултат интеракције исхране и вакцинације. Под тим се подразумева опасна комбинација вакцинисања детета које се лоше храни и једе мало воћа, лиснатог поврћа и других извора хранљивих састојака. Када се такво дете вакцинише, оно улази у реакцију „парализе“ имунитета, при којој је имуни систем веома оптерећен. У покушају да се избори са опасним супстанцама из вакцине, организам је изгубио отпорност према најбезазленијим инфекцијама. Убрзо након тога следи смртни исход. Најбољи начин за изградњу природног имуног система представља одржавање тела правилном исхраном и начином живота. Исхрана треба да садржи воће, житарице, семење и орашасте плодове. Потребно је избацити прерађени шећер и производе од белог брашна. Свеж ваздух, вежбање, довољан одмор и окренутост религији су неопходни за добро здравље.
Уколико се имунитет ствара на природан начин, природним средствима и препаратима (Тодоксиновим или неким другим – постоје, наравно, и други врло ефикасни препарати), тело се доводи у стање равнотеже. Ако неуроимуни ендокрини систем функционише када треба и како треба, онда је потреба за применом вакцине једноставно сведена на минимум. Као потпуно нешкодљиви додаци свакодневној исхрани, и то применом у трајању од најмање 42 дана, Тодоксинови препарати са своје стране могу да помогну здравој исхрани организма. Ради се (појединачној или комбинованој) примени каше, сирупа или капсула, а најбоље делује комбинација каше или сирупа са капсулама. Уколико не постоје неки посебно испољени здравствени поремећаји, довољно их је узимати три пута дневно. Бактерије и вируси не нападају здраво тело, као што ни инсекти и биљне болести не нападају здраве биљке.
