Нова издавачка кућа „Вукотић медиа“ одабрала је симболични датум – Видовдан да би лансирала свој први наслов „Косово 1966-2013“, академика Добрице Ћосића, бившег предсједника СР Југославије, који је приредила његова ћерка др Ана Ћосић Вукић.
У Коларчевој задужбини није било мјеста ни за стајање, а међу гостима у првим редовима, поред академика, књижевника и политичара, био је и Милан Панић, премијер СРЈ коме је мандат повјерио Ћосић као предсједник државе.
О књизи, која обухвата наважније текстове које је Ћосић исписао у пола вијека, а односе се на Косово, говорили су, поред аутора, издавач Манојло Вукотић и историчари академик проф. др Љубодраг Симић и др Предраг Ј. Марковић.
Ова несвакидашња хроника почиње биљешком приређивача, пишчеве ћерке, која објашњава да је 2004. када се косовска драма приближавала свом расплету, она радила на припремању Ћосићевих књига „Стварно и могуће“ и „Пишчеви запиши“, у којима су јој запали за око текстови размишљања о косовском питању и српско-албанским односима још од 1966. године.
Прво поглавље које носи датум 1968. посвећено је Пленуму ЦК Србије у мају те године, када је Ћосић због излагања о нарушеним односима на Косову и Метохији и прогнозе каква драма може настати, искључен из партије и од тада је „обиљежен“ као српски националиста.
Слиједе поглавља означена датумима 1981, и рераговања Ћосића на покушај „устанка“ Алабанаца на Косову, затим све године од 1984. до 1990, током којих је овај писац и „хомо политикус“ показао да је ангажовани интелектуалац који поставља питања, тражи или нуди одговоре.
Затим долазе кључне године из декаде деведесетих (’91,’92,’ 93, ’98, ’99) од 2000. има понеки запис, говор, забиљешка из свке године све до посљедњег текста који је анализа недавно постигнутог бриселског споразума.
„Нико се у нашој историји, политици и књижевности није дуже бавио питањем Косова и Метохије од Добрице Ћосића“, констатовао је Вукотић, директор изавачке куће „Вукотић медиа“ која је лансирала ову својеврсну читанку косовских збивања.
Академик Димић је подсјетио на ријечи Исидоре Секулић да се“најбоље историје народа могу наћи у њиховој књижевности“, јер сматра да се то у потуносит односи на цјелокупни опус Ћосића, а да су текстови сакупљени у овој књизи били судбоносни за његов живот јер због њих је означен као отпадник, искључен из СКЈ, трајно означен као националиста и идеолог српског хегемонизма.
Он је указао на оно што је било очигледно да су српско-албанским односи на Космету изузетно лоши, што је убрзо након судбоносног пленума потврдила прва велика побуна косовских Албанаца.
Димић је одао признање Ћосићу да се досљедно отиснуо у дисиденте и постао жестоки противник Брозовог режима, и да се свих ових година, на свој начин, упорно и досљедно борио за српско питање и српске земље на Косову, чк и када је први предложио подјелу јужне покрајине.
Према мишљењу Димића, Ћосићева анализа збивања на Космету током 2004. је најодговорнији текст који је написао, јер је отворено указао да све води ка независности Косова.
Марковић се концентрисао на актуелони однос запада према косовском миту, као о превазиђеном који модерна Србија окренута ЕУ треба да заборави и прихвати да су јој границе оне које је одредио Тито.
Аутор је подсјетио да је још1968. говорио о албанизацији Косова, кда је формулисао приједлог о мирном, компромисном рјешењу – подјелом територије и етничким разграничењем.
Он је са жаљењем констатовао да за то нису имали слуха ни Титови комунисити ни они који су након тога дошли на власт од Милошевића до Тадића и да је једини резултат био бриселски договор који види као неминован због деценијске погрешне политке Србије према Косову.
„Косовско питање ће обузимати људе и народе док постоји Балкан, као поприште сукоба свјетских империјалних сила и агресивног ислама и замореног европског хришћанства“, закључио је Ћосић.
