Сибирски град Краснојарск је престоница једног од највећих региона Русије: Краснојарског краја. Основан је 1628. као мало дрвено војно утврђење на граници Царства. Данас је један од најважнијих индустријских центара Русије.
Сибирски град Краснојарск (око 975.000 становника) престоница је једног од највећих административних региона у Русији: Краснојарског краја. Регион се простире од Републике Тува (која се граничи са Монголијом), па све до Карског мора и Мора Лаптевих у Арктичком океану. Основан је 1628. године као гранична постаја на јужном току моћне реке Јенисеј. Током првих сто година у Краснојарску су живели само један одред козака и неколицина насељеника. Име града је превод на руски језик изворног назива места које на локалном хакашком језику значи „црвена обала“.
У првом веку постојања насеља живот локалних козака и сељака сводио се на пуко преживљавање, пре свега због оштре сибирске климе. Ипак, обиље природних ресурса у околини коначно је подстакло индустријску и занатску производњу током осамнаестог века, посебно после покоравања степских племена са југа и отварања Московског пута (1735-1741), саобраћајнице која је изменила правац насељавања и транспорт у Сибиру.
Топионице бакра и железаре почеле су са радом током 1750-их. У то време, пространом територијом дуж реке Јенисеј управљало се из града Јенисејска, који је од Краснојарска удаљен неких 300 километара у правцу севера. После пожара који је уништио велики део Краснојарска 1773. године, један војни инжењер из сибирске престонице Тоболска израдио је план града са правилном мрежом улица.
Као и у другим сибирским градовима, у Краснојарску су првобитно подизане дрвене грађевине, а изградња неколико зиданих цркава на преласку у 19. век била је одраз напретка. Међу њима је најимпресивнија била црква Покрова Пресвете Богородице, грађена од 1785. до 1795. и богато украшена у стилу сибирске архитектуре касног 18. века. Грађевина је обновљена седамдесетих година 20. века и тада је враћена Руској православној цркви. Сада служи као саборна црква Епархије Краснојарска и Јенисејска. Значајан је такође и Благовештенски храм, грађен између 1804. и 1812. као главна црква истоименог манастира.
Године 1822. Краснојарск је постао административни центар Јенисејске области. Пошто му је порастао значај, граду је дарован и нов изглед: за то се постарао шкотски архитекта Вилијем Хести, који је служио на царском двору у Санкт Петербургу. Његов пројекат и даље представља основу центра Краснојарска.
Поред неколико пословних здања изграђених од цигле, у Краснојарску је зидана градња током највећег дела 19. века била ограничена првенствено на црквену архитектуру. Најупечатљивији пример тога је капела свете Петке у облику осмоугане куле, саграђена на врху Караулске Горе 1852-1855. Своју препознатљивост задржала је до данашњих дана – не само у Краснојарску него и у целој земљи – захваљујући томе што је представљена на руској банкноти од 10 рубаља.
Као што је случај и са Омском на западу, Краснојарск је крајем 19. века прерастао из провинцијског гарнизонског града у важан саобраћајни центар захваљујући Транссибирској железници, чија је изградња започета 1891. године. Тако је већ 1895. Краснојарск био повезан железницом са европским делом Русије, а потом и са Иркутском и руским Далеким Истоком. Повезаност са железничким системом земље и близина важне реке пружили су велики потенцијал за развој града. Економски развој Краснојарска изнедрио је трговачку елиту, у којој се посебно истакао Генадиј Јудин, библиофил који је продао велики део своје изузетно драгоцене збирке књига Конгресној библиотеци 1907. године. Међу другим знаменитим личностима из обасти културе са краја 19. и почетка 20. века треба поменути и сликара Василија Сурикова (1848- 1916), чија је кућа у центру града претворена у музеј.
Почетком 20. века у Краснојарску су изграђене многе пословне и стамбене зграде. У граду је 1914. отворен нови музеј, импозантна грађевина пројектована у неоегипатском стилу. Од нових богомоља изграђене су лутеранске цркве, као и велика неоготска црква Преображења Господњег, грађена 1908-1910. за бројне римокатолике у тој области, од којих су многи били потомци пољских емиграната. Локална јеврејска заједница оформљена почетком 19. века тада добија и нов центар уз постојећу синагогу.
После Октобарске револуције уследила је снажна индустријализација целог региона. Током 1930-их у Краснојарску је изграђен низ важних центара тешке индустрије. Нови импулс је дошао током Другог светског рата (1941-42), када су многе фабрике из европског дела Совјетског Савеза пренете у Сибир из безбедносних разлога, даље од домашаја агресора. После тога, град је добио хидроцентралу и започета је производња алуминијума. Краснојарск је и у 20. веку наставио да игра своју улогу важног војног центра: у близини града је направљен затворени град „Краснојарск-26“, један од стожера руске нуклеарне индустрије. Развој града током совјетског периода довео је до изградње читавог низа великих јавних објеката. Ипак, развој Краснојарска у ово време делимично се може приписати и томе што је био центар система гулага.
У првим годинама постсовјетског периода број становника и економска моћ Краснојарска су видно опали, али се током последњих година град опоравио. Ускоро ће бити отворене прве станице дуго очекиваног метроа, а очекује се да ће број становника до средине ове деценије достићи милион. У Краснојарску се налазе важне образовне институције, међу којима је и Сибирски федерални универзитет, изузетно велика установа настала спајањем четири некадашња универзитета. Град има веома развијену културну сцену, посебно у области класичне музике: најпознатији представници из ове области су Симфонијски оркестар Краснојарска и изванредни оперски баритон Дмитриј Хворостовски.
Попут многих сибирских индустријских градова, Краснојарск поседује богато и вишеслојно архитектонско наслеђе. Очуване целине древне градске архитектуре – световне као и црквене – брижљиво се изучавају и сведоче о постојању културног континуитета у вртлогу динамичног развоја.
Текст преузет са http://ruskarec.ru/
