Повремено можемо да чујемо или да прочитамо да је неко веома незадовољан односом који је према њему показао неки здравствени радник. Готово никада не можемо да прочитамо да је неко веома задовољан односом свог лекара или медицинске сестре. Пацијенти ретко захвалност изражавају јавно. Здравствени радници сматрају да са већином пацијената одлично комуницирају, али истичу да постоји и известан број оних са којима се тешко комуницира. Постоје пацијенти који су бахати и неувиђавни или на неки други начин проблематични. Спровођење процеса лечења, од дијагнозе до терапије, веома је одговоран посао. Оно што јесте његов оквир који му даје позитивно или негативно значење јесте квалитет односа лекара и пацијента.
Постоје три типична начина или модела на који лекар и пацијент успостављају однос. Познавање и препознавање ових модела у свакодневном животу може да помогне и пацијентима и лекарима да смање неспоразуме и да међусобну комуникацију учине бољом.
Први је традиционални или ауторитативни модел. Назива се традиционалним јер је настао онда када је велики број пацијената био неписмен, без здравствене културе која би им помогла да схвате и разумеју лекарева стручна објашњења. Назива се ауторитативни јер се лекар поставља као ауторитет који на основу свог стручног знања и искуства јесте једини који може да процени шта је добро за пацијента. Као у односу родитељ–дете. Од пацијента се очекује да поступа по упутствима лекара и да од њих не одступа. У складу са историјским условима у којима је настао, овај модел је фокусиран на лекара, њему додељује моћ и одговорност, док је пацијент у другом плану.
Супротност горе описаном је потрошачки модел. У њему пацијент има улогу потрошача, а лекар улогу услужног делатника. Моћ је код пацијента јер он одлучује да ли ће свој новац да потроши код датог лекара или ће да оде код конкуренције. Како је „купац увек у праву”, слабост овог модела је што у њему лекари угађају пацијентима, губећи професионални интегритет када пристају да врше непотребне захвате и терапије.
Савремена медицина промовише трећи, партнерски модел. У њему се полази од претпоставке да се у ординацији сусрећу две одрасле особе које морају да сарађују како би постигли жељени циљ. Како је пацијент тај који ће да живи са последицама изабраног лечења, он је тај ко на крају доноси одлуку, али уз помоћ информација и савета које му даје лекар. У овом моделу моћ се дели, а фокус је и на пацијенту и на лекару.
Највећи конфликт у пракси је када лекар функционише из ауторитативног модела и покушава да га наметне пацијенту који функционише из потрошачког модела који намеће лекару. Када би обоје комуницирали из позиције самопоштовања и поштовања, игру моћи би заменило партнерство као најбољи пут до здравља.
